Уставни суд РСОсновни актиСудска праксаНовости и саопштењаПословање
Број предмета: U- / Кључна ријеч:
Година подношења иницијативе: Период окончања поступка: -
Садржани појмови:
 
У поља 'Број предмета' подаци се уносе у формату xxx/yy, гдје је xxx број предмета, а yy година подношења иницијативе.
У поље 'Кључна ријеч' уноси се једна или више ријечи на тренутно изабраном језику и у одговарајућем писму (ћирилица или латиница), како би се пронашле све одлуке које у тексту садрже те ријечи.
Није неопходно попунити сва поља. Кликом на дугме 'Прикажи' добићете све одлуке које задовољавају горње критеријуме.
   ||

Уставни суд Републике Српске, на основу члана 115. Устава Републике Српске, члана 40. став 5. и  члана 61. став 1. тачка г) Закона о Уставном суду Републике Српске („Службени гласник Републике Српске“ бр. 104/11 и 92/12), на сједници одржаној 29. јуна 2022. године,  д о н и о  ј е

 

Р Ј Е Ш Е Њ Е

 

Не прихвата се иницијатива за оцјењивање уставности члана 97. ст. 4. и 5. Закона о високом образовању („Службени гласник Републике Српске" број 67/20).

 

О б р а з л о ж е њ е

 

Проф. др Дијана Марковић-Бајаловић дала је Уставном суду Републике Српске иницијативу за покретање поступка за оцјењивање уставности члана 97. ст. 4. и 5. Закона о високом образовању Републике Српске („Службени гласник Републике Српске" бр. 67/20), сматрајући да оспорене одредбе тог закона нису у складу са чланом 5. став 1. ал. 1. и 4, чланом 10, чланом 19. став 1, чланом 39. ст. 1, 3. и 4, чланом 69. став 2. и чланом 110. ст. 1. и 2. Устава, као и чл. 4, 7. и 11. Конвенције Међународне организације рада број 158. о престанку радног односа на иницијативу послодавца („Службени лист СФРЈ – Међународни уговори", бр. 4/84 и 7/91) (у даљем тексту: Конвенција). Давалац иницијативе наводи да је прописивање из члана 97. став 4. Закона у супротности са начелом територијалног важења закона, јер уређује права и односе ван територије Републике Српске, будући да забрањује раднику да има заснован радни однос са пуним радним временом у иностранству. Истиче се да је чланом 97. ст. 4. и 5. Закона само наставницима и сарадницима у високошколским установама забрањено да имају радни однос са пуним радним временом код другог послодавца у земљи и иностранству, те се прописује императиван отказ радног односа за ову категорију наставника, без права на отказни рок и без вођења поступка утврђивања дисциплинске одговорности. Овакво прописивање је у супротности са чланом 10. Устава, јер су њиме наставници и сарадници у високошколским установама доведени у неравноправан положај у односу на остале раднике у Републици Српској, будући да се оспорено прописивање односи само на наставнике и сараднике, а не и на друге раднике запослене у високошколским установама, нити на наставнике који раде у установама средњошколског и основног образовања. Давалац иницијативе указује на прописивање из члана 167. Закона о раду којим је уређена забрана конкуренције послодавцу, као и обим примјене те одредбе, те истиче да ниједним другим законом у Републици Српској није прописана забрана из оспореног члана 97. ст. 4. и 5. Закона, нити је санкционисана на исти начин.

Наводи се да је оспореним прописивањем повријеђен и члан 39. став 3. Устава, јер се законодавац, само када је ријеч о радном односу наставника и сарадника, мијеша у уговорни однос између послодавца и радника, налажући послодавцу обавезу отказивања уговора о раду, те не остављајући раднику слободу да изабере послодавца код којег ће остати у радном односу. Указује на чл. 176. и 179. Закона о раду, те образлаже да тај закон познаје само један разлог за престанак радног односа по сили закона, и то због понашања радника. Давалац иницијативе поставља питање легитимног циља те општег интереса за оспорено прописивање, те проблематизује питање његових посљедица и по високошколску установу.  

Надаље се истиче да оспореним законом није уређен посебан поступак у коме би се утврдило да ли је дошло до повреде оспорених законских одредаба, нити је прописано на који начин би се лице којем се отказује радни однос могло изјаснити о околностима које му се стављају на терет, те на тај начин остварити право на одбрану. Због пропуста законодавца да регулише предметни поступак, створени су услови за арбитрерност у примјени оспорених законских одредаба, што узрокује правну несигурност. У овом смислу се, између осталог, упућује на становиште Европског суда за људска права према коме закон мора бити довољно предвидив у својим ефектима, формулисан са довољном прецизношћу да омогући појединцу да усклади своје понашање.   

Давалац иницијативе сматра да је изричита забрана вођења поступка утврђивања дисциплинске одговорности адресата оспорених одредаба Закона у супротности са зајемченим правом на одбрану из члана 19. став 1. Устава, те са чланом 7. Конвенције, а што доводи до повреде члана 5. став 1. алинеја 4. Устава.

Надаље, истиче се да начин и услови престанка радног односа у случају из члана 97. ст. 4. и 5. нису утврђени ни оспореним законом ни Законом о раду, што је противно члану 39. став 4. Устава, те члану 7. Конвенције.

Такође, давалац иницијативе сматра да формулација оспорених законских одредаба, супротно члану 110. став 1. Устава, омогућује њихову ретроактивну примјену на радне односе засноване прије ступања на снагу Закона о високом образовању, чиме је створена правна несигурност. Наиме, законодавац није предвидио одлагање почетка примјене оспорених законских одредаба, а као што је то учинио у случају неких других одредаба истог закона, чиме је онемогућио адресате члана 97. став 4. да свој радноправни статус прилагоде тој одредби. Такође, законодавац није утврдио постојање општег интереса за повратно дејство оспорених законских одредаба.

Давалац иницијативе наводи да се разлог престанка радног односа наставника и сарадника из члана 97. ст. 4. и 5. Закона не односи на способност наставника и сарадника за обављање посла и њихово понашање на раду, нити на оперативне потребе високошколске установе, што је у супротности са чланом 4. Конвенције.

Поред овога, у иницијативи се истиче да је оспореним прописивањем законодавац уредио апсурдну ситуацију, јер је немогуће да једно лице ради пуно радно вријеме на два радна мјеста и у двије различите државе, као и да је бесмислено посебно санкционисати заснивање радног односа код другог послодавца, као могући разлог неиспуњења радних обавеза у високошколској установи, јер члан 179. Закона о раду дозвољава послодавцу да откаже уговор о раду запосленом који не испуњава обавезе предвиђене уговором о раду.   

Давалац иницијативе наводи да оспореним законом није прописано да чињеница што наставник или сарадник има заснован радни однос код другог послодавца са пуним радним временом представља тежу повреду радне дисциплине, а забрана вођења дисциплинског поступка из оспореног става 5. члана 97. Закона имплицира да повреда забране из став 4. члана  97. Закона не представља повреду радне дисциплине, што је супротно одредби члана 11. Конвенције.

У допуни иницијативе иницијатор тражи од Суда обавјештење да ли ће и када одржати јавну расправу у предмету. Надаље истиче: да је давалац иницијативе добио отказ након ступања на снагу оспореног закона, док су треће особе, и даље, упоредо ангажоване на различитим пословима у оквиру републичке управе, те факултета у оквиру различитих универзитета у Републици; да је отказ уговора о раду резултат неслагања даваоца иницијативе са избором декана; да се оспорене одредбе Закона арбитрерно примјењују; да је давалац иницијативе на јавној расправи о Нацрту закона о високом образовању истакао низ примједаба на исти, да је исте доставио и надлежном министарству, али се ниједна од њих није нашла у извјештају Народној скупштини Републике Српске; да је давалац иницијативе тражио заштиту просвјетне инспекције; да је надлежно министарство пропустило да одлучи о његовој жалби; да је покренуо судски спор који још увијек траје; да је неопходно да Суд од ресорног министарства прибави обавјештење о примјени оспорених законских одредаба; да је потребно да се из поступка одлучивања о поднесеној иницијативи изузме двоје судија овог суда, те да се испитају наводи да је један од судија овог суда учествовао у изради нацрта оспореног закона.     

У одговору на наводе из иницијативе који је Суду доставила Народна скупштина Републике Српске се истиче: да су предметним законом, који је леx специалис, између осталог, уређена права и обавезе академског особља (наставника и сарадника) из радног односа, а на другачији начин у односу на Закон о раду, да су разлике у радноправном статусу академског особља утемељене на разликама у природи високог образовања у односу на друге облике образовања и рада, да одредбе члана 97. став 3. и члана 102. став 6. оспореног закона представљају леx специалис одредбе у односу на Закон о раду којим се уређују радни односи, да је дјелатност високог образовања дјелатност од општег интереса, те да законодавац има правни основ и демократски легитимитет да посебно уреди радне односе у области високог интереса, да се Закон о раду примјењује на радне односе академског особља, осим у оним питањима која су другачије уређена оспореним законом, да према члану 57. став 4. Закона о раду радник може са само једним послодавцем закључити уговор о раду са пуним радним временом, да су сви наставници и сарадници у равноправном радноправном режиму у односу на општи режим радних односа, да оспорени закон, па и члан 97. ст. 3. и 4, равноправно третира све академско особље, да подносилац иницијативе, у контексту навода о повреди члана 10. Устава, пореди лица која се налазе у суштински различитим ситуацијама, да оспорене одредбе члана 97. ст. 4. и 5. представљају правну сметњу за даљу правну егзистенцију уговора о раду са високошколском установом у Републици Српској, на једнак начин као у другим случајевима еx леге престанка радног односа, што је посљедица легитимног циља из члана 102. ст. 1. и 2. Закона о раду, којим се тражи потпуно радно ангажовање академског особља у високошколској установи, да се у конкретном случају не ради о повреди радне обавезе већ законски установљеној сметњи за даљу правну егзистенцију уговора о раду, да оспорене законске одредбе немају повратно дејство, а члан 97. став 4. се примјењује на радни однос који постоји у тренутку и након ступања на снагу овог закона, те наставник, односно сарадник добија отказ уговора о раду зато што има други радни однос у вријеме када је Закон на снази, а не што је засновао радни однос прије ступања на снагу истог, да се оспорени закон примјењује на територији Републике Српске, те да у Републици Српској производи посљедице, да се забраном истовременог егзистирања два радна односа академског особља штите достојанство и ефикасност високошколског образовања и рада на високошколској установи, те се штити високошколска установа од нелојалног поступања наставника и сарадника, да се законом не уводи обавеза послодавцу ван територије Републике Српске да раскине радни однос наставнику, односно сараднику, да се оспореним одредбама Закона не дозвољава високошколској установи у Републици Српској да заснује радни однос са пуним радним временом са оним лицем које је већ у радном односу са пуним радним временом са другим послодавцем у земљи или иностранству, а не брани било коме да заснује радни однос у иностранству, да је неосновано позивање на кршење чл. 68. и 69. Устава,  те позивање на члан II Устава Босне и Херцеговине, да су неосновани наводи о повреди члана 39. Устава, јер се оспореним одредбама Закона не намеће принудан рад или запослење, а свако лице које испуњава законом прописане услове може бити бирано за наставника, односно сарадника, да је вођење дисциплинског поступка у случајевима који су уређени оспореним прописивањем излишно, јер се у том поступку утврђује постојање теже повреде радне обавезе или радне дисциплине, док у релевантним случајевима послодавац констатује постојање сметње за радни однос са високошколском установом у Републици Српској, да Закон о раду прописује обавезу да се запосленом омогући одбрана у дисциплинском поступку, док се случај из члана 97. став 4. оспореног закона не тиче поступка утврђивања дисциплинске одговорности запосленог, већ до отказа уговора о раду долази по сили закона, а послодавац само констатује чињеницу да запослени има радни однос са пуним радним временом код другог послодавца, да члан 4. Конвенције прописује да радни однос може престати ако постоји оправдан разлог везан за понашање радника, да постојање радног односа са пуним радним временом код другог послодавца указује да запослени не може испуњавати своје радне обавезе и у високошколској установи у којој, такође, има заснован радни однос са пуним радним временом, а да је чланом 7. Конвенције прописано да послодавац може, из оправданих разлога, раднику ускратити право да се брани од изнесених навода, а у конкретном случају се ради о утврђивању неспорне чињенице постојања радног односа код другог послодавца, а радник не може понудити друге наводе којима може оспорити ту чињеницу, да члан 11. Конвенције предвиђа да радни однос може престати без отказног рока уколико је радник крив за тежу повреду радне дисциплине, због чега би било неразумно захтијевати од послодавца да га задржи на раду за вријеме отказног рока, да је законодавац овлашћен да цијени да ли објективна различитост и у којој мјери оправдава различито третирање, те да није у надлежности Суда да цијени цјелисходност тог рјешења, да давалац иницијативе парцијално тумачи законске одредбе у зависности од тога да ли је задовољан одређеним законским рјешењем, да могуће другачије уређење предметне материје није уставноправно релевантно, јер не подразумијева да је позитивно законодавство у супротности са Уставом, да није у надлежности Суда да цијени да ли је законодавац своја овлашћења требао искористити на другачији начин. Имајући у виду наведену аргументацију, Народна скупштина предлаже да Суд не прихвати дату иницијативу.

Оспореним чланом 97. ст. 4. и 5. Закона о високом образовању („Службени гласник Републике Српске” број 67/20) је прописано да наставник и сарадник који има заснован радни однос са пуним радним временом код другог послодавца у земљи или иностранству не може имати заснован радни однос са пуним радним временом на високошколској установи (став 4), да ће наставнику и сараднику из става 4. овог члана високошколска установа отказати уговор о раду без права на отказни рок и без спровођења поступка за утврђивање дисциплинске одговорности (став 5).

Суд је прије разматрања навода из иницијативе којима се тражи оцјена уставности члана 97. ст. 4. и 5. Закона о високом образовању расправио захтјев даваоца иницијативе за изузећем  појединих судија овог суда из одлучивања у конкретном предмету, те је с тим у вези одлучио да тај захтјев одбије.

Имајући у виду природу уставносудског поступка, Суд је о захтјеву даваоца иницијативе за изузеће судије проф. др Марка Рајчевића и академика проф. др Снежане Савић у поступку одлучивања по иницијативи одлучивао у поступку доношења одлуке у меритуму.

Одлучујући о захтјеву за изузеће судија, Суд је нашао да не постоје правно релевантне чињенице за изузеће судија у поступку одлучивања по иницијативи.

У поступку оцјењивања уставности оспорених одредаба Закона о високом образовању Суд је имао у виду одредбе Устава на чију повреду указује давалац иницијативе, те одредбе Устава које су према становишту Суда од значаја за рјешавање конкретне уставноправне ствари, а којима је утврђено: да се уставно уређење Републике, између осталог, темељи се на  гарантовању и заштити људских слобода и права у складу са међународним стандардима и владавини права (члан 5. став 1. ал. 1. и 4), да су грађани равноправни у слободама, правима и дужностима, једнаки пред законом и уживају исту правну заштиту без обзира на расу, пол, језик националну припадност, вјероисповијест, социјално поријекло, рођење, образовање, имовно стање, политичко и друго увјерење, друштвени положај или друго лично својство (члан 10), да свако има право на једнаку заштиту својих права у поступку пред судом и другим државним органом и организацијом, те да је свакоме зајамчено право на жалбу или друго правно средство против одлуке којом се рјешава о његовом праву или на законом заснованом интересу (члан 16), да је зајамчено право на одбрану (члан 19. став 1), да свако има право на рад и слободу рада, да је принудни рад забрањен, да је свако слободан у избору занимања и запослења и под једнаким условима су му доступни радно мјесто и функција, да запосленима може престати радни однос противно њиховој вољи на начин и под условима који су утврђени законом и колективним уговором, да свако по основу рада има право на зараду, у складу са законом и колективним уговором (члан 39), да Република уређује и обезбјеђује, између осталог, остваривање и заштиту људских права и слобода, образовање, радне односе, као и друге односе од интереса за Републику, у складу са Уставом (тач. 5, 12. и 18. Амандмана XXXII на Устав Републике Српске, којим је замијењен члан 68. Устава), да уставотворну и законодавну власт остварује Народна скупштина (члан 69. став 2), да ће законодавну власт у Републици Српској вршити  Народна скупштина и Вијеће народа. Закони и други прописи које изгласа Народна скупштина, а који се тичу питања виталног националног интереса било којег од конститутивних народа, ступају на снагу тек након усвајања у Вијећу народа (тачка 1. Амандмана LXXVI на Устав којим је допуњен  став 2.  члана 69), да Народна скупштина доноси законе, друге прописе и опште акте (члан 70. став 2), да закони, други прописи и општи акти не могу имати повратно дејство, да се само законом може одредити да поједине његове одредбе, ако то захтијева општи интерес утврђен у поступку доношења закона, имају повратно дејство (члан 110. ст. 1. и 2).

Законом о високом образовању („Службени гласник Републике Српске” број 67/20) (у даљем тексту: Закон) уређени су циљеви и принципи високог образовања у Републици Српској, нивои и врсте високог образовања, оснивање, организација и рад високошколских установа, општа начела у области обезбјеђења квалитета у високом образовању, образовна, научноистраживачка и умјетничка дјелатност високошколских установа, права и обавезе академског особља и студената, тијела у области високог образовања, финансирање високошколских установа, као и друга питања од значаја за обављање дјелатности високог образовања (члан 1. тог закона), те је утврђено да је високо образовање дјелатност од општег интереса у Републици (члан 2. став 1). Чланом 79. Закона, којим су уређена звања академског особља, је, између осталог, прописано да су наставничка звања на високошколским установама: научно-наставна, умјетничко-наставна и наставна (став 1), да су научно-наставна и умјетничко-наставна звања: доцент, ванредни професор и редовни професор (став 2), да су наставна звања:  предавач високе школе и професор високе школе (став 3), да су сарадничка звања на универзитету: асистент, умјетнички сарадник, виши асистент, виши умјетнички сарадник и лектор, а на високој школи асистент и умјетнички сарадник (став 8). Такође, овим законом је прописано да се за питања права, обавеза и одговорности из радног односа академског особља и других лица запослених у високошколској установи примјењује закон којим се уређују радни односи, ако овим законом није другачије одређено (члан 102).

Суд је имао у виду да је Законом о раду („Службени гласник Републике Српске” бр. 1/16, 66/18 и 119/21) прописано: да се овим законом уређују радни односи, права, обавезе и одговорности из радног односа и други односи по основу рада у Републици Српској, ако посебним законима није другачије одређено, да је радни однос, однос између послодавца и радника, а који се заснива: закључивањем уговора о раду, одлуком о пријему, одлуком о избору и именовању и другим правним основом уређеним посебним законом (члан 1. ст. 1. и 2), да радник може закључити уговор о раду с пуним радним временом само са једним послодавцем (57. став 4), да радни однос престаје: истеком рока на који је заснован, кад радник наврши 65 година живота и најмање 15 година стажа осигурања, споразумом између радника и послодавца, отказом уговора о раду од стране радника или послодавца, одлуком надлежног суда, на захтјев родитеља или старатеља радника млађег од 18 година живота, смрћу радника и у другим случајевима утврђеним законом (члан 175), да раднику престаје радни однос независно од његове воље и воље послодавца: ако је на начин прописан законом утврђено да је код радника дошло до губитка радне способности, даном достављања формалног обавјештења о губитку радне способности послодавцу од стране надлежног органа; ако је радник осуђен на безусловну казну затвора или на мјеру безбједности, васпитну или заштитну мјеру у трајању дужем од шест мјесеци, са даном почетка извршења казне, односно мјере; у случају престанка рада послодавца, у складу са законом (члан 176), да послодавац може да откаже уговор о раду раднику који својом кривицом учини тежу повреду радне обавезе, те који не поштује радну дисциплину (члан 179. ст.  2. и 3), да код престанка радног односа радник има право на отказни рок, осим ако му престаје радни однос у случајевима из члана 179. став 1. т. 2) и 5) и ст. 2. и 3. овог закона, да отказни рок не може бити краћи од 15 календарских дана ако отказ уговора о раду даје радник, осим у случају из члана 171. став 3. нити краћи од 30 календарских дана ако отказ уговора о раду даје послодавац, да отказни рок почиње тећи од дана уручења отказа раднику, односно послодавцу, да општим актом и уговором о раду ближе се уређују случајеви и услови за отказни рок, трајање отказног рока и друга питања у вези са правима и обавезама радника и послодавца за вријеме отказног рока, да ако отказ уговора о раду даје послодавац, актима из става 4. овог члана одређује се дужи отказни рок за раднике са дужим радним стажом (члан 192), да се раднику у писаном облику доставља рјешење о остваривању права, обавеза и одговорности, са образложењем и поуком о правном лијеку (члан 199), да радник који сматра да му је послодавац повриједио право из радног односа може поднијети писани захтјев послодавцу да му обезбиједи остваривање тог права, да се захтјев из става 1. овог члана може поднијети у року од 30 дана од дана сазнања за повреду права, а најдаље у року од три мјесеца од дана учињене повреде, да подношење захтјева за заштиту права у смислу става 1. овог члана не одлаже извршење рјешења или радње против којих је радник поднио захтјев за заштиту права, осим ако се ради о одбијању радника да ради на пословима при чијем обављању постоји непосредна опасност по живот или теже нарушавање здравља радника или трећих лица, да је послодавац дужан да одлучи о захтјеву радника у року од 30 дана од дана достављања захтјева, а ако у том року не одлучи сматраће се да је захтјев прихваћен (члан 200), да радник који сматра да му је послодавац повриједио право из радног односа може да поднесе приједлог за мирно рјешавање радног спора надлежном органу или тужбу надлежном суду за заштиту тог права, да право на подношење приједлога и тужбе није условљено претходним обраћањем радника послодавцу за заштиту права, да приједлог за мирно рјешавање радног спора радник може да поднесе у року од 30 дана од дана сазнања за повреду права, а најкасније у року од три мјесеца од дана учињене повреде, да тужбу за заштиту права радник може да поднесе најкасније у року од шест мјесеци од дана сазнања за повреду права или дана учињене повреде, да тужбу из става 4. овог члана радник може да поднесе уколико претходно предмет спора није ријешен у поступку мирног рјешавања спора код надлежног органа, да се покретањем поступка из ст. 3. и 4. овог члана прекидају рокови застаре (члан 201), да се, независно од поступка за заштиту права који је покренуо код послодавца или других надлежних органа, радник може обратити инспектору рада ради заштите права у року од мјесец дана од дана сазнања за повреду права, а најдаље у року од три мјесеца од дана учињене повреде (члан 202).

Суд је имао у виду да је Конвенцијом прописано: да за сврху ове конвенције изрази "престанак" и "престанак радног односа" значе престанак радног односа на иницијативу послодавца (члан 3), да радни однос радника неће престати ако за такав престанак не постоји ваљан разлог везан за способност или понашање радника или за оперативне потребе предузећа, установе или службе (члан 4), да радни однос радника неће престати због разлога везаних за понашање радника или његов рад прије него што му се омогући да се брани од изнесених навода, осим ако се с разлогом не може очекивати од послодавца да му пружи ту могућност (члан 7), да ће радник коме радни однос треба да престане имати право на разуман отказни рок или накнаду умјесто тога, изузев ако је крив за тежу повреду радне дисциплине, односно такву повреду радне дисциплине да би било неразумно тражити од послодавца да га задржи за вријеме отказног рока (члан 11).

Суд је утврдио да је регулишући на начин као у оспореном члану 97. ст. 4. и 5. Закона, законодавац посебним законом уредио сагласно системском рјешењу из Закона о раду према којем се овим законом уређују радни односи, права, обавезе и одговорности из радног односа и други односи по основу рада у Републици Српској, ако посебним законима није другачије одређено (члан 1. став 1. тог закона), као и рјешењу према којем радни однос, између осталог, престаје у другим случајевима утврђеним законом (члан 175. тачка 8. Закона о раду), чиме је поступио сагласно обавези очувања јединства правног поретка, који је интегрални дио јемства из члана 5. став 1. алинеја 4. Устава.

У контексту наведених одредаба Закона о раду, а у вези са чланом 102. Закона о високом образовању, Суд је оцијенио да је законодавац поступао у оквиру својих овлашћења када је оспореним законским одредбама регулисао посебан облик аутоматског престанка радног односа до кога долази по сили закона, а када се стекну законом предвиђени услови који објективно онемогућавају рад запосленом у траженом капацитету. С тим у вези, акт послодавца о престанку радног односа наставнику или сараднику у високошколској установи на основу члана 97. ст. 4. и 5. Закона је декларативног карактера. Оспорене одредбе обавезују послодавца да наставнику, односно сараднику откаже уговор о раду, те не постоји законска могућност да уговорне стране на било који начин продуже његово трајање, односно престанак радног односа, у конкретном случају, ни на који начин не зависи од воље субјеката тог односа.

Како, дакле, до престанка радног односа у конкретном случају долази по сили закона, а не због разлога наведених у члану 179. ст. 2. и 3. Закона о раду, за које овај системски закон предвиђа утврђивање дисциплинске одговорности радника, давалац иницијативе, према мишљењу Суда, неосновано ставља прописивање из члана 97. ст. 4. и 5. Закона у контекст поступка утврђивања ове одговорности. Такође, према становишту Суда, давалац иницијативе неосновано доводи у везу системске одредбе радноправног законодавства које уређују предмет отказног рока са оспореним одредбама Закона. Из члана 192. Закона о раду, према оцјени Суда, произлази обавеза одређивања отказног рока у случајевима када до раскида уговора о раду долази вољом једне од уговорних страна, тј. вољом послодавца или вољом запосленог, док правна ситуација из члана 97. став 4. и 5. Закона искључује вољни елемент уговорних страна. Нису од значаја ни наводи даваоца иницијативе којима указује на прописивање из члана 167. Закона о раду којим је уређена забрана конкуренције послодавцу, а у смислу ужег обима примјене те одредбе у поређењу са оспореним прописивањем, као ни наводи према којима ниједним другим законом у Републици Српској није прописана забрана из оспореног члана 97. ст. 4. и 5. Закона, нити је санкционисана на исти начин. Према становишту Суда, предметни наводи нису засновани на разлозима уставноправне природе, њима се не указује на супротност оспорених одредаба Закона са одредбама Устава, већ на посебност оспореног уређивања у односу на Закон о раду и неодређен број других закона.

Исто тако, Суд је оцијенио да нису од уставноправног значаја за одлучивање у конкретном предмету ни наводи према којима су системским Законом о раду, у члану 176. истог, утврђени основи за престанак радног односа по сили закона (према наводима из иницијативе само један основ), као и да међу тим основима није предвиђен случај из оспорених одредаба Закона. Наиме, сагласно члану 102. Закона о високом образовању, а у вези са чланом 1. став 1. и чланом 175. тачка 8. Закона о раду, за питања права, обавеза и одговорности из радног односа академског особља и других лица запослених на високошколској установи примјењује закон којим се уређују радни односи, ако овим законом, тј. Законом о високом образовању, није другачије одређено.

Поред овога, не одговарају истини наводи из иницијативе према којима је прописивање из члана 97. ст. 4. и 5. изузетак у односу на регулативу којом су у Републици Српској уређени радноправни односи, јер сагласно члану 57. став 4. Закона о раду, радник може закључити уговор о раду с пуним радним временом само са једним послодавцем, због чега је, према мишљењу Суда, прописујући на оспорени начин, законодавац поступио сагласно начелу јединства правног система.

Надаље, према оцјени Суда неосновани су наводи даваоца иницијативе према којима је одредбом члана 97. став 4. Закона повријеђено начело територијалног важења закона. Наиме, наведеном одредбом радни однос са пуним радним временом који је наставник, односно сарадник, засновао са другим послодавцем, између осталог, и у иностранству, предвиђен је као правна сметња за даљу егзистенцију уговора о раду искључиво са високошколском установом у Републици Српској. Предметна одредба не уређује права и односе ван територије Републике Српске, нити забрањује да наведена лица заснују радни однос са пуним радним временом у иностранству, а како то погрешно сматра давалац иницијативе.

Такође, Суд је становишта да је оспорено прописивање у складу са гаранцијама из члана 10. Устава јер се на једнак начин односи на све адресате тј. све наставнике и сараднике у високошколским установама, а аргументација даваоца иницијативе према којој су ова лица доведена у неравноправан положај у односу на остале раднике у Републици Српској, није од уставноправног значаја, јер је равноправност, у смислу члана 10. Устава, зајемчена субјектима права који се налазе у истим или сличним правним ситуацијама, док давалац иницијативе пореди правну ситуацију адресата оспорених одредаба Закона са другим радницима запосленим у високошколским установама, наставницима који раде у установама средњошколског и основног образовања, те радницима у Републици Српској уопште, а који се налазе у потпуно различитим правним и фактичким ситуацијама.

Додатно, Суд је утврдио да су јемства из члана 16. Устава, адресатима оспорених одредаба Закона, обезбијеђене прописивањем из чл. 199. до 202. Закона о раду, а у вези са чланом 1. став 1. тог закона и чланом 102. Закона о високом образовању. Предметним одредбама утврђена је обавеза достављања раднику писаног рјешења о остваривању права, обавеза и одговорности, са образложењем и поуком о правном лијеку, а раднику који сматра да му је послодавац повриједио право из радног односа обезбијеђена је како судска тако и друга врста заштите.

Наводи даваоца иницијативе према којима су оспореним одредбама Закона повријеђена његова права из члана 19. став 1. Устава нису од уставноправног значаја, јер наведена уставна одредба јемчи грађанима право на одбрану у кривичном поступку, са којим поступком се не може довести у везу оспорени члан 97. ст. 4. и 5. Закона.

Надаље, Суд је утврдио да ни наводи из иницијативе којима се указује на повреду јемстава из члана 39. ст. 1, 3. и 4. Устава нису основани. Из наведене уставне одредбе несумњиво произлази да Устав не гарантује обим права на рад. Према мишљењу Суда, ово уставно начело, прије свега, подразумијева право да сваки грађанин има могућност да обезбиједи средства за живот радом који је слободно изабрао или прихватио. Сагласно члану 39. Устава, законодавац није ускратио појединцу који испуњава законске услове за обављање послова наставника, односно сарадника у високошколској установи, право на слободан избор овог занимања, већ је егзистенцију радног односа са пуним радним временом у високошколској установи условио одсуством паралелног постојања таквог радног односа код другог послодавца. Прописујући као у члану 97. ст. 4. и 5. законодавац је дословно примијенио норму члана 39. став 4. Устава, јер је у форми закона уредио начин и услове престанка радног односа противно вољи запослених.

Такође, Суд је утврдио да одредбе члана 97. ст. 4. и 5. Закона немају повратно, већ тренутно дејство, као и да би повратно дејство закона постојало у случају прописивања према коме би се оспорене законске одредбе примјењивале на правоснажно окончане правне ситуације, због чега нису основани наводи даваоца иницијативе према којима су предметне одредбе у супротности са чланом 110. ст. 1. и 2. Устава.

Имајући у виду изложено Суд је утврдио да нису основани наводи даваоца иницијативе према којима је оспорено прописивање у супротности са чланом 5. став 1. ал. 1. и 4, чланом 10, чланом 19. став 1, чланом 39. ст. 1, 3. и 4, чланом 69. став 2. и чланом 110. ст. 1. и 2. Устава. 

Имајући у виду да према члану 3. Конвенције изрази "престанак" и "престанак радног односа" значе престанак радног односа на иницијативу послодавца, а да уговор о раду који наставници или сарадници имају закључен са другим послодавцем представља правну сметњу за даљу правну егзистенцију уговора о раду са високошколском установом у Републици Српској, односно да до отказа тог уговора не долази на иницијативу ове установе, већ силом закона, Суд је утврдио да ни наводи даваоца иницијативе према којима је оспорено прописивање у супротности са чл. 4, 7. и 11. Конвенције нису од значаја за одлучивање у овом предмету, јер се оспорене одредбе Закона не могу подвести под гаранције из наведених одредаба Конвенције.

Законодавац је због природе дјелатности коју обавља академско особље у високошколским установама, те заштите дигнитета како професије, тако и високог школства као дјелатности од општег интереса, у оквиру посебног закона, утврдио и критеријуме престанка радног односа академског особља, што је предмет законодавне политике чију оправданост, сагласно члану 115. Устава, Суд није надлежан да цијени.

Надаље, у погледу захтјева даваоца иницијативе за одржавањем јавне расправе у овом предмету, Суд је имао у виду да природа нормативне контроле уставности и законитости подразумијева упоредну анализу општих правних аката различите правне снаге, због чега учесници овог поступка нису странке у поступку, у смислу редовног судовања, те њихово присуство на сједници Суда није услов за обезбјеђење јавности његовог рада. С тим у вези, а узимајући у обзир да конкретна иницијатива не поставља питања уставноправне природе у односу на које би било потребно да Суд заузме становиште различито у односу на ранија, Суд је, примјеном члана 49. став 2. Закона о Уставном суду Републике Српске, у вези са чл. 2. и 17. став 2. Правилника о раду Уставног суда Републике Српске („Службени гласник Републике Српске” бр. 114/12, 29/13 и 90/14), одлучио да у предметном случају не одржи јавну расправу.

Суд је утврдио да наводи даваоца иницијативе који се тичу посљедица и арбитрерне примјене оспореног закона, поступања надлежних инспекцијских, управних и судских органа у редовним поступцима које је иницирао, поступања декана Правног факултета у Источном Сарајеву према даваоцу иницијативе и трећим лицима, поступања ресорног министарства у поступку доношења оспореног закона, захтјева за истрагом у вези са евентуалном укљученошћу судије овог суда у поступак доношења Закона нису од уставноправног значаја, јер је, у смислу члана 115. Устава, надлежност овог суда ограничена на домен нормативне контроле општих аката.

Цијенећи да је у току претходног поступка правно стање потпуно утврђено те да прикупљене информације пружају поуздан основ за одлучивање, Суд је, на основу члана 40. став 5. Закона о Уставном суду Републике Српске („Службени гласник Републике Српске“ број 104/11 и 92/12), у овом предмету одлучио без доношења рјешења о покретању поступка.

О захтјеву за изузеће судија проф. др Марка Рајчевића и академика проф. др Снежане Савић Суд је одлучио у саставу: предсједник Суда мр Џерард Селман и судије: Војин Бојанић, Амор Букић, Златко Куленовић и Ирена Мојовић.

На основу изложеног одлучено је као у изреци овог рјешења.

Ово рјешење Уставни суд је донио у саставу: предсједник Суда мр Џерард Селман и судије: Војин Бојанић, Амор Букић, Златко Куленовић, Ирена Мојовић, проф. др Марко Рајчевић и академик проф. др Снежана Савић.                                                                                           

Број: У-20/21

29. јуна 2022. године 

 

ПРЕДСЈЕДНИК

УСТАВНОГ СУДA

Мр Џерард Селман, с.р.

 

 

 

Актуелно
27.3.2024.
IN MEMORIAM - Преминуо је бивши предсједник Уставног суда Републике Српске

27.3.2024.
Саопштење за јавност са 310. сједнице Уставног суда Републике Српске

26.3.2024.
Дневни ред 310. сједнице Уставног суда Републике Српске

15.3.2024.
Извјештај о реализацији плана јавних набавки за 2023. годину

8.3.2024.
Извјештај о раду Уставног суда Републике Српске за 2023. годину

28.2.2024.
Саопштење за јавност са 309. сједнице Уставног суда Републике српске

27.2.2024.
Дневни ред за 309. сједницу Уставног суда Републике Српске

22.2.2024.
Одлука о прихватању јавне набавке услуга чишћења пословних просторија (редовног чишћења и одржавања хигијене) у објекту Уставног суда Републике Срспке

22.2.2024.
О Д Л У К А О ПРИХВАТАЊУ ПОНУДЕ ЗА ЈАВНУ НАБАВКУ УСЛУГА ФИЗИЧКО-ТЕХНИЧКОГ ОБЕЗБЈЕЂЕЊА ОБЈЕКТА

Претраживање


Објашњење: унијети једну или више ријечи, на тренутно изабраном језику и у одговарајућем писму (ћирилица или латиница)
Уставни суд Републике Српске, Драшка Божића 2, 78000 Бањалука, Република Српска, Босна и Xерцеговина
Радно вријеме: 8 до 16 часова (понедјељак – петак). Пријем поднесака у писарници и давање доступних обавјештења: 11 до 14 часова (понедјељак – петак)
 
© 2009-2023. Уставни суд Републике Српске. Сва права задржана. | Политика приватности | Услови коришћења
html>