Уставни суд Републике Српске, на основу члана 115. Устава Републике Српске, члана 37. став 1. тачка г), члана 40. став 5, члана 42. став 1. и члана 61. став 1. тачке г) и д) Закона о Уставном суду Републике Српске („Службени гласник Републике Српске“ бр. 104/11 и 92/12), на сједници одржаној 24. новембра 2021. године, д о н и о   је

Р Ј Е Ш Е Њ Е

            Не прихвата се иницијатива за оцјењивање уставности и законитости члана 29. Посебног колективног уговора за запослене у области здравства („Службени гласник Републике Српске“ бр. 72/16, 111/16 и 19/19).

            Не прихвата се иницијатива за покретање поступка за оцјењивање уставности и законитости чланова 23, 24, 25, 26, 27, 28, 30. и 31. Посебног колективног уговора за запослене у области здравства („Службени гласник Републике Српске“ бр. 72/16 и 111/16).

О б р а з л о ж е њ е

            Рада Давидовић из Гацка дала је Уставном суду Републике Српске иницијативу за оцјењивање уставности и законитости чланова 23. до 31. Посебног колективног уговора за запослене у области здравства („Службени гласник Републике Српске“ број 72/16). У иницијативи се наводи да су оспорене одредбе, којима је регулисан дисциплински поступак и дисциплинска одговорност радника због повреде радних обавеза, у супротности са одредбама Закона о раду (“Службени гласник Републике Српске“ број 1/16). По мишљењу даваоца иницијативе, Закон о раду не прописује вођење дисциплинског поступка, већ о одговорности радника одлучује послодавац кроз поступак утврђен законом, док је оспореним одредбама Посебног колективног уговора за запослене у области здравства прописано да о одговорности радника одлучује дисциплинска комисија у прописаном поступку, због чега су, како се наводи, оспорене одредбе у супротности са Законом о раду, као актом више правне снаге.

            У одговору на иницијативу коју је Суду доставило Министарство здравља и социјалне заштите Републике Српске се предлаже да Суд иницијативу не прихвати, те се указује на Одлуку овог суда број: У-91/16 од 4. децембра 2017. године, којом је Суд утврдио неуставност и незаконитост члана 29. Посебног колективног уговора за запослене у области здравства („Службени гласник Републике Српске“ бр. 72/16 и 111/16) и није прихватио иницијативу за оцјену уставности и законитости чл. 21, 22, 23, 24, 25, 26, 27, 28. и 31. истог општег акта.

            У одговору на иницијативу који је Суду доставио Синдикат здравља и социјалне заштите Републике Српске се оспоравају наводи иницијативе и истиче да оспореним одредбама Посебног колективног уговора за запослене у области здравства нису прекорачене границе законског овлашћења субјеката који су закључили уговор, јер се овим одредбама не мијењају рјешења у предметној области, већ се та рјешења само подробније разрађују. Такође се указује на Одлуку овог суда У-91/16 од 4. децембра 2017. године и истиче да је члан 29. оспореног колективног уговора, у складу са наведеном одлуком Суда, усаглашен са Уставом и законом кроз Измјене и допуне Посебног колективног уговора за запослене у области здравства (“Службени гласник Републике Српске“ бр. 72/16 и 111/16). У одговору се предлаже да Суд иницијативу не прихвати.

            Посебни колективни уговор за запослене у области здравства (“Службени гласник Републике Српске” број 72/16, 111/16 и 19/19) закључили су Синдикат здравства и социјалне заштите Републике Српске с једне стране и Министарство здравља и социјалне заштите Републике Српске с друге стране на основу члана 240. став 3. Закона о раду Републике Српске (“Службени гласник Републике Српске” број 1/16) и чл. 34. и 35. Закона о платама запослених лица у јавним установама у области здравства Републике Српске (“Службени гласник Републике Српске” број 11/09).

            Оспореним одредбама чл. 23. до 31. Посебног колективног уговора за запослене у области здравства прописана је заштита права радника и у оквиру тога и дисциплински поступак, односно покретање, вођење и застарјелост дисциплинског поступка за утврђивање дисциплинске одговорности због повреде радних обавеза и друга питања од значаја за заштиту радне дисциплине, као и питања материјалне одговорности радника. 

            Суд је утврдио да је оспорена одредба члана 29. Посебног колективног уговора за запослене у области здравства („Службени гласник Републике Српске” број 72/16 и 11/16) престала да важи објављивањем Одлуке овог суда број У-91/16 од 4. децембра 2017. године. Измјенама и допунама Посебног колективног уговора за запослене у области здравства  („Службени гласник Републике Српске“ број 19/19) у члану 2. додат је нови члан 29. којим је прописано да Дисциплинска комисија по спроведеном поступку и утврђеном чињеничном стању обуставља поступак ако је наступила застара за покретање и вођење поступка, ослобађа радника одговорности или изриче мјеру престанка радног односа ако је радник учинио тежу повреду радне обавезе или новчане казне у висини до 20% од основне плате радника у трајању до три мјесеца (став 1), као и да послодавац може мјеру престанка радног односа због теже повреде радне обавезе замијенити новчаном казном у висини до 20% од плате радника у трајању до три мјесеца, под условом да нису наступиле знатно теже посљедице за послодавца, да је степен одговорности радника несвјесни нехат и ако су утврђене олакшавајуће околности за радника, о чему доноси посебну одлуку на захтјев радника и Дисциплинске комисије (став 2).  

            Полазећи од наведеног Суд је, на основу члана 42. став 1. Закона о Уставном суду Републике Српске („Службени гласник Републике Српске“ број 104/11 и 92/12) проширио поступак оцјењивања уставности и законитости и на ову одредбу.

            Уставом Републике Српске сваком је гарантовано право на рад и слободу рада и право на зараду, у складу са законом и колективним уговором (члан 39. ст. 1. и 5.) и зајемчена слобода синдикалног организовања и дјеловања (члан 41), а тачком 12. Амандмана XXXII на Устав Републике Српске, којим је замијењен члан 68. Устава, утврђено је да Република, између осталог, уређује и обезбјеђује радне односе и заштиту на раду, док је чланом 108. став 2. утврђено да прописи и други општи акти морају бити у сагласности са законом.

            Законом о раду (“Службени гласник Републике Српске” бр. 1/16 и 66/18)  је прописано да се колективним уговором закљученим између синдиката и послодавца у складу са законом уређују права, обавезе и одговорности из радног односа, начин и поступак њиховог остваривања и међусобни односи учесника колективног уговора (члан 3. ст. 1), те да колективни уговор и правилник о раду  и уговор о раду не могу да садрже одредбе којима се раднику дају мања права или утврђују неповољнији услови рада од права и услова утврђених законом, да се општим актом и уговором о раду могу да утврде друга, или пропишу повољнија права и повољнији услови рада од оних утврђених овим законом, осим ако то законом није изричито забрањено (члан 9). Одредбом члана 141. наведеног закона је прописано да  послодавац може раднику за повреду радне обавезе или непоштовање радне дисциплине у смислу члана 179. ст. 2. и 3. овог закона да, ако сматра да постоје олакшавајуће околности или да повреда радне обавезе, односно непоштовање радне дисциплине, није такве природе да раднику треба да престане радни однос, умјесто отказа уговора о раду изрећи једну од сљедећих мјера: новчану казну у висини до 20% основне плате радника за мјесец у коме је новчана казна изречена, у трајању до три мјесеца, која се извршава обуставом од плате, на основу одлуке послодавца о изреченој мјери (тач. а), писмено упозорење са најавом отказа уговора о раду у којем се наводи да ће послодавац раднику отказати уговор о раду без поновног упозорења ако у наредном року од шест мјесеци учини повреду радне обавезе или непоштовање радне дисциплине (тач. б). Одредбом члана 238. ст. 1. прописано је да се колективним уговором, у складу са законом и другим прописима, уређују права, обавезе и одговорности из радног односа, поступак Измјена и допуна колективног уговора, међусобни односи учесника колективних уговора и друга питања од значаја за уређивање односа између радника и послодавца.    

            Полазећи од наведених уставних и законских одредаба, Суд је оцијенио да је члан 29. Посебног колективног уговора за запослене у области здравства („Службени гласник Републике Српске“ бр. 72/16, 11/16 и 19/19) у сагласности са одредбама Закона о раду, јер не прописује мањи обим права од оног који је прописан законом. Стога је Суд оцијенио да прописивањем као у овој оспореној одредби није повријеђен члан 108. став 2. Устава Републике Српске, на који суштински иницијатива указује.

            У погледу захтјева за оцјењивање уставности и законитости чланова 23, 24, 25, 26, 27, 28, 30. и 31. Посебног колективног уговора за запослене у области здравства, Суд је утврдио да својом одлуком број У-91/16 од 4. децембра 2017. године („Службени гласник Републике Српске“ број 108/17) није прихватио иницијативу за оцјењивање уставности и законитости чланова 23, 24, 25, 26, 27, 28, 30. и 31. Посебног колективног уговора за запослене у области здравства („Службени гласник Републике Српске“ бр. 72/16 и 111/16), оцјењујући при томе да су наведене одредбе у сагласности са Законом о раду, као и да исте представљају неопходну разраду законских одредаба, са којима чине једну цјелину и обезбјеђују потребну правну сигурност у овој области.  

            Имајући у виду наведено, Суд је одлучио да, на основу члана 37. став 1. тачка г) Закона о Уставном суду Републике Српске („Службени гласник Републике Српске“ број 104/11 и 92/12),  у овом дијелу иницијативу не прихвати из разлога што је већ одлучивао о истој ствари. 

            Како је у току претходног поступка правно стање потпуно утврђено и прикупљени подаци пружају поуздан основ за одлучивање, Суд је, на основу члана 40. став 5. Закона о Уставном суду Републике Српске, у овом предмету одлучио без доношења рјешења о покретању поступка.

            На основу изложеног одлучено је као у изреци овог рјешења.

            Ово рјешење Уставни суд је донио у саставу: предсједник Суда мр Џерард Селман и судије: Миленко Араповић, Амор Букић, Златко Куленовић, проф. др Душко Медић, Ирена Мојовић, проф. др Марко Рајчевић и академик проф. др Снежана Савић.