Уставни суд Републике Српске, на основу члана 115. Устава Републике Српске, члана 40. став 5. и члана 61. став 1. тачка г) Закона о Уставном суду Републике Српске („Службени гласник Републике Српске“ бр. 104/11 и 92/12), на сједници одржаној 27. октобра 2021. године,  д о н и о  је

Р Ј Е Ш Е Њ Е

            Не прихвата се иницијатива за оцјењивање уставности члана 1. став 2. и члана 10. став 1. тач. а) и б) Закона о судским таксама („Службени гласник Републике Српске" бр. 73/08, 49/09, 67/13, 63/14,  66/18 и 67/20) и Таксене тарифе која је саставни дио Закона.

О б р а з л о ж е њ е

            Адвокатска комора Републике Српске дала је Уставном суду Републике Српске иницијативу за оцјењивање уставности члана 1. став 2. и члана 10. став 1. тач. а) и б) Закона о судским таксама  („Службени гласник Републике Српске" бр. 73/08, 49/09, 67/13, 63/14 и  66/18) и Таксене тарифе која је саставни дио Закона. Давалац иницијативе  наводи да оспорена одредба  члана 1. став 2. Закона и Таксена тарифа нису засновани на прецизно дефинисаним објективним критеријумима који би се могли довести у везу са правном природом и сврхом прописаних таксa, те да исте не прати прецизна и јасна финансијска анализа извршена на основу стварних трошкова и издатака која би оправдавала њихову висину, односно из које би произлазило да прописана висина таксa заиста представља новчани еквивалент за одређене радње суда. С тим у вези, давалац иницијативе указује на одлуке Уставног суда Републике Српске број У-113/17 од 26. септембра 2018. године и    У-12/19 од 24. јуна 2020. године, те закључује да се насумичним одређивањем судских таксa које се тичу свих грађана доводи у питање начело владавине права из  члана 5. став 1. алинеја 4. Устава Републике Српске. Одредбе члана 10. став 1. тач. а) и б) Закона, којим је прописано да су од плаћања судских такса ослобођени Република Српска и њени органи који се финансирају из буџета Републике Српске, те јединице локалне самоуправе, давалац иницијативе оспорава у односу на члан 10, члан 16. став 1. и члан 63. Устава. Образлажући наведено давалац иницијативе, поред осталог,  истиче да оспорено законско рјешење ставља поједине учеснике у поступку у знатно повољнији положај у односу на друге учеснике, што, по његовом мишљењу, представља еклатантан примјер дискриминације, те као примјер наводи да су наведени субјекти ослобођени од плаћања таксе и приликом изјављивања правних лијекова што има за посљедицу да исти  изјављују правне лијекове у сваком случају, без обзира на основаност навода, за разлику од других учесника у поступку који у истој ситуацији морају платити таксу за правни лијек која је увећана за 50%, чиме су доведени у евидентно неповољнији положај. Поред тога, давалац иницијативе наводи  да безразложно ослобађање појединих учесника у поступку плаћања такса доводи у питање општу обавезу плаћања пореза и других дажбина, као и право на једнаку заштиту у поступку пред судом свих грађана, а износи и мишљење да не постоји чак ни финансијски одрживо објашњење зашто би јединице локалне самоуправе биле ослобођене од плаћања ових таксa. Имајући у виду наведено, предлаже да Суд утврди да оспорена законска рјешења нису у сагласности са Уставом.

            Народна скупштина Републике Српске је доставила одговор у коме је оспорила наводе даваоца иницијативе истичући да је у иницијативи присутно погрешно тумачење одредаба Устава, те је, између осталог, наведено да је уставни основ за доношење овог закона садржан у члану 68. став 1. тачка 17. Устава Републике Српске, као и да је законодавац усвајајући оспорена законска рјешења поступио у најбољем интересу грађана и успоставио баланс између законске мјере и циља који се жели остварити, при чему није изашао из утврђеног уставног оквира. У одговору су, такође, оспорени наводи  даваоца иницијативе  да је оспореним законским рјешењем повријеђен члан 10. Устава и с тим у вези наглашава да су наведеном уставном одредбом загарантовани искључиво једнакост и равноправност у реализацији законом признатих права и обавеза, и то за категорије адресата који се налазе у истим или сличним правним ситуацијама, што се овим законским рјешењем и осигурава. Поред тога, у одговору се истиче да предметни закон обезбјеђује легислативни оквир за остваривање основних слобода, права и дужности грађана Републике Српске,  као и  да процес израде законског рјешења којим се одређује износ судских таксa пролази дуготрајну анализу како би се утврдила оправданост истих са становишта економског стандарда у тренутку доношења. Надаље, у одговору се наводи да предложена рјешења по питању висине таксе одговарају стварној висини трошкова које орган има приликом вршења радње за коју се плаћа такса и вриједности добијене услуге за обвезника. У одговору се, такође, наводи да би се прописивањем обавезе плаћања судских таксa од стране Републике Српске, њених органа који се финансирају из буџета  Републике Српске и јединица локалне самоуправе створили трошкови преливања средстава из буџета Републике Српске у корист буџета Републике Српске, да би органи који се финансирају из буџета били у обавези да планирају и обезбјеђују средства за те намјене, те би евентуални недостатак средстава довео у питање благовремено подношење поднесака у судском поступку, из разлога што би се у сваком појединачном случају морало тражити одобравање средстава за намјену подношења поднесака и тиме умањио степен правне заштите Републике Српске и њених органа, као и јединица локалне самоуправе у поступцима које воде пред судовима. У одговору се, такође, наводи да незадовољство одређеним законским рјешењима може бити предмет само законодавне процедуре, а не предмет оцјене уставности, те да  у ситуацији када је законодавац остао унутар својих овлашћења није на Суду да цијени представља ли законодавство најбоље рјешење за уређење одређене области, односно да ли би законодавно овлаштење требало искористити на другачији начин.

            Одредбама Закона о судским таксама („Службени гласник Републике Српске" бр. 73/08, 49/09, 67/13, 63/14, 66/18 и 67/20), које су приједлогом оспорене, прописано је, и то чланом 1. став 2, да су поступци у којима се плаћа такса и висина таксе за поједине радње утврђени у Таксеној тарифи, која се налази у Прилогу овог закона и чини његов саставни дио, а чланом 10. став 1.  да су од плаћања таксе ослобођени: Република Српска и њени органи који се финансирају из буџета Републике Српске и нису уписани у судски регистар (тачка а)  и јединице локалне самоуправе (тачка б). Таксеном тарифом, која је саставни дио Закона о судским таксама, прописано је плаћање судске таксе у одговарајућим износима и то под I - Парнични и извршни поступак (тарифни бр. 1 – 3), под II - Ванпарнични поступак (тарифни бр. 4 – 12), под III - Земљишно-књижни поступак (тарифни бр. 13 – 16),  под IV - Таксе у поступцима стечаја и ликвидације (тарифни бр. 17 – 21), под V - Упис у судски регистар (тарифни бр. 19 – 21), под VI - Управни спор и поступак за судску заштиту (тарифни бр. 22 – 23) и под VII - Посебни случајеви  (тарифни бр. 24 - 33).

            Одредбама Устава на које указује давалац иницијативе, али и одредбама које су, по оцјени Суда, од значаја за оцјену уставности оспорених одредаба Закона о судским таксама и Таксене тарифе, која је његов саставни дио, утврђено је: да се уставно уређење Републике темељи, између осталог, на владавини права (члан 5. став 1. алинеја 4),  да су грађани Републике равноправни у слободама, правима и дужностима, једнаки су пред законом и уживају исту правну заштиту без обзира на расу, пол, језик, националну припадност, вјероисповијест, социјално поријекло, рођење, образовање, имовно стање, политичко и друго увјерење, друштвени положај или друго лично својство (члан 10), да свако има право на једнаку заштиту својих права у поступку пред судом и другим државним органом и организацијом (члан 16. став 1),  да се слободе и права остварују, а дужности испуњавају непосредно на основу Устава, осим када је Уставом предвиђено да се услови за остваривање појединих од њих утврђују законом, те да се законом може прописати начин остваривања појединих права и слобода само када је то неопходно за њихово остваривање (члан 49. ст. 1. и 2), да су средства буџета порези, таксе и други законом утврђени приходи (члан 62. став 2), да је обавеза плаћања пореза и других дажбина општа и утврђује се према економској снази обвезника (члан 63), да Република уређује и обезбјеђује, између осталог, порески систем, те финансирање остваривања права и дужности Републике (тач. 7. и 17. Амандмана XXXII на Устав Републике Српске, којим је мијењан члан 68. Устава), те да закони, други прописи и општи акти морају бити у сагласности са Уставом (члан 108. став 1).

            За оцјену уставности оспорених одредаба Закона о судским таксама и Таксене тарифе од значаја су, по оцјени Суда,  и сљедеће одредбе овог закона којим је прописано:  члан 1. став 1. да се овим законом уређују начин плаћања судске таксе (у даљем тексту: такса), поступак и услови ослобађања плаћања таксе, начин утврђивања вриједности судског спора, поступак за наплату неплаћене таксе и друга питања која се односе на таксе; члан 2. став 1. да таксе прописане овим законом плаћа лице по чијем захтјеву или у чијем интересу се предузимају радње у судском поступку, за који је овим законом утврђено плаћање таксе (у даљем тексту: таксени обвезник); члан 3. да се уз поднесак (тужба, приједлог, правни лијек и др.) обавезно доставља доказ о плаћеној такси (став 1), да  уколико таксени обвезник сматра да испуњава услове за ослобађање плаћања таксе прописане овим законом, уз поднеске из става 1. овог члана прилаже и захтјев за ослобађања плаћања таксе (став 3); члан 5. да ако укупан износ таксе коју је таксени обвезник дужан да плати прелази 1/3 његових мјесечних примања, Суд може, на захтјев таксеног обвезника,  одредити да таксену обавезу измири у највише шест мјесечних рата (став 1); члан 8. да се таксе предвиђене Таксеном тарифом плаћају уплатом на жирорачун буџета Републике Српске; члан 37. да све наплаћене таксе представљају јавни приход буџета Републике Српске. Уз то, Суд је имао у виду и члан 10. овог закона којим су дефинисани субјекти који су ослобођени од плаћања таксe, као и члан 12. којим су прописани услови под којим се таксени обвезник може ослободити од плаћања таксе. 

            Полазећи од наведеног, Суд је оцијенио да се оспореним одредбама Закона о судским таксама и Таксеном тарифом, која је саставни дио Закона, не повређују  уставни принципи на које указује давалац иницијативе (члан 5. став 1. алинеја 4, члан 10, члан 16. став 1. и члан 63. Устава). Приликом овакве оцјене Суд је имао у виду да Уставом конституисано овлашћење законодавца да уводи фискалне дажбине подразумијева могућност њиховог уређивања у свим сегментима, као израз одређене фискалне политике.  

            Имајући у виду наведено, законодавац је, по оцјени Суда, усвојио Закон о судским таксама којим су уведене судске таксе, које је обавезно да плати лице по чијем захтјеву или у чијем интересу се предузимају радње у судском поступку, затим је утврдио  елементе тог јавног прихода, те Таксеном тарифом, која је саставни дио Закона, у тарифним ставовима димензионирао основицу плаћања таксе и извршио одабир метода тарифирања (тарифна стопа, корекција основице, фиксни износи, паушалне таксе и др). Законодавац је, по оцјени Суда, уважио различите ситуације у вези са таксеним обвезником као што су имовинско стање, социјални моменат и др, те путем одређених метода извршио прилагођавање висине судске таксе материјалним могућностима таксених обвезника (ослобађања, олакшице и др.). Уставни суд, међутим, сагласно својој надлежности утврђеној у члану 115. Устава не може улазити у процјену цјелисходности увођења одређених метода, односно других елемената, за одређивање висине судских такса, односно саме висине судске таксе, јер је то искључива компетенција законодавног органа који се у прописивању мјерила за одређивање конкретне висине судске таксе може руководити различитим разлозима фискалне и нефискалне политике.

            Оцјењујући сагласност оспорених одредаба члана 10. став 1. тач. а) и б) Закона о судским таксама  којим су Република Српска и њени органи који се финансирају из буџета Републике Српске и нису уписани у судски регистар, те јединице локалне самоуправе ослобођени од плаћања судске таксе, Суд је оцијенио да је законодавац био овлашћен да, у оквиру наведених надлежности, одреди субјекте који су ослобођени од плаћања судске таксе. То што је законодавац одредио да  су то, између осталих, и Република Српска и њени органи који се финансирају из буџета Републике Српске и нису уписани у судски регистар те јединице локалне самоуправе је, по оцјени Суда, ствар законодавне политике тј. њене цјелисходности,  за шта није надлежан овај суд, сагласно члану 115. Устава. Суд је имао  у виду да начело равноправности и једнакости грађана у остваривању права  утврђено чланом 10. Устава није апсолутног карактера, те да га је могуће сагледати само у оквиру истих категорија субјеката права и обавеза. Неприхватљиви су, по оцјени Суда, наводи даваоца иницијативе да законодавац оспореним прописивањем поједине учеснике у поступку пред судом ставља у повољнији положај, што илуструје одређеним примјерима из судске праксе с обзиром на то да су истим законом прописани заштитни механизми којим се приступ Суду обезбјеђује и грађанима који су слабог имовног стања, односно Законом  је прописано у којим случајевима,  под којим условима и ком поступку сваки таксени обвезник управо због свог слабог имовног стања може бити ослобођен од плаћања судске таксе. Из истих разлога се не могу прихватити ни наводи даваоца иницијативе о повреди права на приступ Суду из члана 16. став 1. Устава.

            Такође, по оцјени Суда, оспореним законским рјешењем није повријеђено ни начело сразмјерности плаћања пореза и других дажбина економској снази обвезника из члана 63. Устава из разлога што Устав не одређује начин на који се ово начело реализује, већ је регулативу о томе препустио законодавцу. Према томе, ствар је законодавца које механизме ће предвидјети  (ослобађања, олакшице) у циљу спровођења наведеног начела у Законом прописаним правним ситуацијама.

            Како је у току претходног поступка правно стање потпуно утврђено и да прикупљени подаци пружају поуздан основ за одлучивање, Суд је, на основу члана 40. став 5. Закона о Уставном суду Републике Српске, одлучио без доношења рјешења о покретању поступка.

            На основу изложеног Суд је одлучио као у изреци овог рјешења.

           Ово рјешење Уставни суд је донио у саставу: предсједник Суда мр Џерард Селман  и судије: Миленко Араповић, Војин Бојанић, Амор Букић, Златко Куленовић, проф. др Душко Медић, Ирена Мојовић, проф. др Марко Рајчевић и академик проф. др Снежана Савић.