Уставни суд РСОдлукеНовости и саопштењаПриступ информацијамаЈавне набавке
Број предмета: U- / Кључна ријеч:
Година подношења иницијативе: Период окончања поступка: -
Садржани појмови:
 
У поља 'Број предмета' подаци се уносе у формату xxx/yy, гдје је xxx број предмета, а yy година подношења иницијативе.
У поље 'Кључна ријеч' уноси се једна или више ријечи на тренутно изабраном језику и у одговарајућем писму (ћирилица или латиница), како би се пронашле све одлуке које у тексту садрже те ријечи.
Није неопходно попунити сва поља. Кликом на дугме 'Прикажи' добићете све одлуке које задовољавају горње критеријуме.
   ||

            Уставни суд Републике Српске, на основу члана 115. Устава Републике Српске, члана 40. став 5. и члана 61. став 1. тачка г) Закона о Уставном суду Републике Српске (''Службени гласник Републике Српске'' бр. 104/11 и 92/12), на сједници одржаној 8.  септембра 2021. године, д о н и о  је

 

Р Ј Е Ш Е Њ Е

 

            Не прихвата се иницијатива за оцјењивање уставности и законитости члана 14. став 2. Правилника о дисциплинском поступку ("Службени гласник Републике Српске“ број 8/17).

 

О б р а з л о ж е њ е

 

            Дарио Сандић из Бање Луке дао је Уставном суду Републике Српске иницијативу за покретање поступка за оцјењивање уставности и законитости члана 14. Правилника о дисциплинском поступку ("Службени гласник Републике Српске“ број 8/17), који је донио министар унутрашњих послова у Влади Републике Српске. Међутим, из садржаја иницијативе и навода о повреди Устава и закона произлази да је, у суштини, оспорен само став 2. овог члана. У иницијативи се наводи да оспорена одредба овог правилника није у сагласности са чланом 16. Устава Републике Српске, чл. 190, 196. и 209. Закона о општем управном поступку, као и чланом 6. Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода. Давалац иницијативе, наиме, истиче да је наведеним одредбама Закона о општем управном поступку прописана обавеза органа који поступа по правилима управног поступка да о захтјеву грађана одлучи у форми управног акта против којег је могуће изјавити жалбу или други правни лијек. С обзиром на то да обавјештење из оспорене норме овог правилника не представља управни акт и против њега није могуће изјавити редовни или ванредни правни лијек, оспореним прописивањем су, по мишљењу даваоца иницијативе, нарушене гаранције о једнакој заштити права грађана и праву на жалбу у поступку пред судом или другим државним органом из члана 16. Устава и право на приступ суду из члана 6. Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода. Тиме је, како се наводи, остављена могућност за злоупотребу овлашћења од стране контролних органа Министарства унутрашњих послова. Поред тога, давалац иницијативе указује на повреду чл. 80. и 109. Устава, али не даје образложење у чему се, у конкретном случају, огледа повреда ових уставних одредаба. Како би поткријепио своје наводе, давалац иницијативе наводи конкретан примјер примјене у пракси члана 14. став 2. овог правилника. Слиједом наведеног, предлаже да Суд утврди да оспорена норма Правилника није у сагласности са Уставом и Законом.  

            У одговору на иницијативу, који је доставило Министарство унутрашњих послова, наводи се да је чланом 162. Закона о полицији и унутрашњим пословима Биро за представке грађана дефинисан као унутрашња организациона јединица у сједишту Министарства унутрашњих послова, која прати рад дисциплинских органа са циљем обезбјеђења законитости и правичности поступања приликом унутрашњег поступка иницираног на основу представке, те надгледа извршење дисциплинских мјера. У вези с тим, указује се на одредбу члана 11. оспореног правилника којим је прописано да се све представке и жалбе које су запримљене у овом министарству достављају Бироу за представке грађана ради обављања послова из његове надлежности. Доносилац Правилника такође наводи да је чланом 51. овог акта нормирано да се на питања која нису уређена овим правилником и Законом о полицији и унутрашњим пословима примјењују одредбе прописа којим је уређен општи управни поступак. Сходно томе, истиче да оспорена норма члана 14. став 2. предметног правилника не искључује примјену прописа којим се уређује општи управни поступак у предметима по представци, пријави или захтјеву за спровођење унутрашњег поступка, него искључиво утврђује обавезу начелника јединице да о својој одлуци обавијести Биро. Слиједом наведеног сматра да су наводи иницијативе неосновани, те предлаже да Суд, након спроведеног поступка, не прихвати дату иницијативу.

            Правилник о дисциплинском поступку ("Службени гласник Републике Српске“ број 8/17) донесен је на основу члана 128. Закона о полицији и унутрашњим пословима („Службени гласник Републике Српске“ бр. 57/16 и 110/16) и члана 82. став 2. Закона о републичкој управи  („Службени гласник Републике Српске“ бр. 118/08, 11/09, 74/10, 86/10, 24/12, 121/12, 15/16 и 57/16). Чланом 14. став 1. овог правилника прописано је да начелник Јединице за професионалне стандарде, након разматрања представке, пријаве, захтјева за спровођење унутрашњег поступка или другог обавјештења, може одлучити да се не спроводи унутрашњи поступак уколико утврди: да наводи не представљају незаконито и непрофесионално поступање и понашање полицијског службеника (тачка 1), да разлози сврсисходности, а имајући у виду садржај навода, не оправдавају спровођење унутрашњег поступка (тачка 2), да су наводи поновљени и без нових релевантних чињеница (тачка 3), да подносилац пријаве и представке у остављеном року није поступио по налогу Јединице у погледу отклањања недостатака достављеног писмена (тачка 4), да је наступила застара за покретање дисциплинског поступка (тачка 5), те да се наводи не односе на полицијског службеника (тачка 6). Оспореном нормом става 2. члана 14. овог правилника прописано је да се о одлуци из става 1. овог члана обавјештава Биро за представке грађана.

            У поступку оцјењивања уставности и законитости оспорене норме члана 14. став 2. Правилника о дисциплинском поступку Суд је имао у виду одредбе тач. 10. и 18. Амандмана XXXII, којим је замијењен члан 68. Устава, којим је утврђено да Република уређује и обезбјеђује, поред осталог, организацију, надлежности и рад државних органа и друге односе од интереса за Републику, у складу са Уставом.

            Сагласно наведеном уставном овлашћењу, Законом о полицији и унутрашњим пословима („Службени гласник Републике Српске“ бр. 57/16, 110/16, 58/19 и 82/19) уређени су надлежност, дјелокруг, основи организације и руковођења у Министарству унутрашњих послова, и други унутрашњи послови из надлежности овог министарства, основни принципи у примјени полицијских овлашћења, дужности и права из радних односа, пријем у радни однос, чинови и унапређења, дисциплинска и материјална одговорност полицијских службеника и друга питања од значаја за рад Министарства унутрашњих послова. Одредбама овог закона које су релевантне за оцјењивање оспореног правилника прописао је: да је полицијски службеник дисциплински одговоран за повреде дужности прописане овим законом, као и подзаконским актима којима се прописују права и дужности полицијских службеника (члан 115. став 1), да полицијски службеник није дисциплински одговоран за повреду дужности ако та повреда, или пропуст, није представљала повреду дужности у вријеме када је била учињена (члан 115. став 2), да су органи дисциплинског поступка министар, директор,  руководилац основне организационе јединице, дисциплинска комисија, Јединица за професионалне стандарде и Полицијски одбор (члана 118. став 1), да се правилником, који доноси министар унутрашњих послова, на приједлог директора, уређује дисциплински поступак, орган за вођење дисциплинског поступка, начин рада, гласања и доношења одлука, дисциплинске мјере за лакше и теже повреде дужности, те покретање и трајање  унутрашњег и дисциплинског поступка (члан 128), да Биро за представке грађана, као унутрашња организациона јединица у сједишту Министарства, прати рад дисциплинских органа у циљу обезбјеђења законитости и правичности поступања ради тока унутрашњег поступка иницираног на основу представке, те надгледа извршења дисциплинских мјера (члан 162), да физичка и правна лица могу да подносе представке Бироу у вези са радом Министарства, а Биро је обавезан о исходу поступка обавијестити подносиоца (члан 163).

            Законом о општем управном поступку („Службени гласник Републике Српске“ бр. 13/02, 87/07, 50/10 и 66/18) прописано је да су по овом закону дужни да поступају државни органи кад у управним стварима, непосредно примјењујући прописе, рјешавају о правима, обавезама или правним интересима појединца, правног лица или друге странке, као и кад обављају друге послове утврђене овим законом (члан 1. став 1), те да се у управним областима за које је законом прописан посебан поступак поступа по одредбама тог закона и те одредбе морају бити у сагласности са основним начелима утврђеним овим законом, а по одредбама овог закона се поступа у свим оним питањима која нису уређена посебним законом (члан 3). Одредбама овог закона у односу на које давалац иницијативе тражи оцјену законитости оспореног правилника прописано је: да орган надлежан за рјешавање у управном поступку доноси рјешење у управној ствари која је предмет поступка и да колегијални орган доноси рјешење већином гласова (члан 190), шта садржи диспозитив рјешења донесеног у управном поступку (члан 196), те доношење закључка у управном поступку (члан 209).

            На основу цитираних одредаба Закона о полицији и унутрашњим пословима, министар унутрашњих послова је, по оцјени Суда био овлашћен да донесе оспорени правилник, којим је, са циљем спровођења релевантних одредаба овог закона, ближе уређен дисциплински поступак против полицијских службеника Министарства унутрашњих послова Републике Српске, органи за вођење дисциплинског поступка, начин рада, гласање и доношење одлука, дисциплинске мјере за лакше и теже повреде дужности, те покретање и трајање унутрашњег и дисциплинског поступка. Овим правилником је, поред осталог, прописано: да је захтјев за спровођење унутрашњег поступка обавјештење у писаној форми поднесено Јединици за професионалне стандарде од непосредног, односно надређеног руководиоца радника о сумњи да је учињена тежа повреда радне дужности (члан 2. тачка 4), да „унутрашњи поступак“ подразумијева предузимање радњи припадника Јединице за професионалне стандарде, непосредног руководиоца или другог овлашћеног лица у циљу прикупљања доказа о повредама дужности, укључујући и повреде дужности са обиљежјем кривичног дјела, од сазнања за повреду дужности која се истражује до покретања дисциплинског поступка (члан 2. тачка 5), да се унутрашњи поступак иницира на основу представке, пријаве, захтјева за спровођење унутрашњег поступка или сазнања да је почињена повреда дужности путем средстава информисања, ширења гласина, кореспонденције између Министарства и других органа или на други начин путем којег произлазе основи сумње да је почињена повреда дужности (члан 10), да се све представке и жалбе које су запримљене у Министарству достављају, у складу са Законом о полицији и унутрашњим пословима, Бироу за представке грађана, ради обављања послова из надлежности Бироа (члан 11), да се унутрашњи поступак спроводи по службеној дужности, без обзира на то да ли је подносилац одустао од представке, пријаве или захтјева за спровођење унутрашњег поступка и да ли жели да сарађује (члан 12), да начелник Јединице за професионалне стандарде, након што да сагласност на извјештај о спроведеном унутрашњем поступку из којег произлази основана сумња да је полицијски службеник учинио тежу повреду дужности, предузима мјере и радње у циљу покретања и спровођења дисциплинског поступка (члан 17), те да се на питања која нису уређена овим правилником и Законом о полицији и унутрашњим пословима примјењују одредбе прописа којим се уређује општи управни поступак (члан 51).

            Оцјењујући оспорену одредбу члана 14. став 2. овог правилника, Суд је утврдио да оваквим прописивањем нису нарушене уставне и законске одредбе наведене у иницијативи. Прије свега, Суд сматра да је потребно указати на то да се члан 14. Правилника односи на унутрашњи поступак, који претходи дисциплинском поступку и води се по службеној дужности, без обзира на то да ли је подносилац одустао од представке или пријаве. У унутрашњем поступку се предузимају радње са циљем прикупљања доказа о повредама дужности полицијског службеника. Ставом 1. овог члана су прописани услови под којима се неће спроводити унутрашњи поступак, док је оспореном нормом става 2. предвиђено да се о одлуци из става 1. обавијести Биро за представке грађана. Дакле, оспорени став 2. члана 14. предметног правилника се односи искључиво на обавезу обавјештавања Бироа за представке грађана о одлуци о неспровођењу унутрашњег поступка. Ова обавеза произлази из чињенице да, према члану 163. Закона о полицији и унутрашњим пословима, физичка и правна лица подносе овом бироу представке у вези са радом Министарства унутрашњих послова, а Биро је обавезан да о исходу обавијести подносиоца.

            Како из наведеног произлази, оспорена норма не уређује питање могућности улагања правног лијека на одлуку из става 1. члана 14. Правилника, нити дефинише у којој форми се доноси ова одлука, како то погрешно сматра давалац иницијативе. Суд сматра да предметна одредба не искључује примјену Закона о општем управном поступку, тако да не утиче на могућност правно заинтересованог лица да, у складу са процесним правилима овог закона, изјави одговарајући правни лијек против одлуке из става 1. члана 14. оспореног акта. Евидентно је да се оспорени члан 14. став 2. Правилника не односи на питања на која указује иницијатива, те да се у конкретном случају ради о погрешном тумачењу ове норме, из чега је произашао и погрешан закључак о њеној неуставности и незаконитости. Евентуалне неправилности приликом примјене предметне одредбе у пракси, што се у иницијативи илуструје конкретним примјером, према члану 115. Устава, овај суд није надлежан да оцјењује.

            Надаље, Суд је оцијенио неоснованим и наводе иницијативе о повреди члана 6. став 1. Конвенције за заштиту људских права и основних слобода, јер се, по мишљењу Суда, оспорено прописивање не може довести у везу са гаранцијама о праву на приступ суду или другом органу, с обзиром на то да ова норма ни директно, ни индиректно не уређује ово питање.

            Како је у току претходног поступка правно стање потпуно утврђено и прикупљени подаци пружају поуздан основ за одлучивање, Суд је, на основу члана 40. став 5. Закона о Уставном суду Републике Српске, у овом предмету одлучио без доношења рјешења о покретању поступка.

            На основу изложеног одлучено је као у изреци овог рјешења.

            Ово рјешење Уставни суд је донио у саставу: предсједник Суда мр Џерард Селман и судије: Миленко Араповић, Војин Бојанић, Амор Букић, Златко Куленовић, проф. др Душко Медић, Ирена Мојовић, проф. др Марко Рајчевић и академик проф. др Снежана Савић.                                                                                                    

Број: У-39/20

8. септембра 2021. године 

 

ПРЕДСЈЕДНИК

УСТАВНОГ СУДA

Мр Џерард Селман, с.р.

 

 

 

Актуелно
7.10.2021.
Реализација уговора/оквирног споразума за 2021. годину - III квартал

30.9.2021.
Одлука о додјели уговора у преговарачком поступку без објаве обавјештења јавне набавке додатних и непредиђених радова на изградњи зграде Уставног суд Републике Српске у Бањој Луци

30.9.2021.
Одлука о прихватању понуде за систематски преглед запослених у Уставном суду Републике Српске

29.9.2021.
Саопштење за јавност са 273. сједнице Уставног суда Републике Српске

28.9.2021.
Дневни ред 273. сједнице Уставног суда Републике Српске

27.9.2021.
Саопштење за јавност са 134. и 135. сједнице Вијећа за заштиту виталног интереса

24.9.2021.
Сазив за 134. сједницу Вијећа за заштиту виталног интереса

24.9.2021.
Сазив за 135. сједницу Вијећа за заштиту виталног националног интереса

Претраживање


Објашњење: унијети једну или више ријечи, на тренутно изабраном језику и у одговарајућем писму (ћирилица или латиница)
© 2009-2020. Уставни суд Републике Српске. Сва права задржана. | Политика приватности | Услови коришћења
html>