Уставни суд Републике Српске, на основу члана 115. Устава Републике Српске, члана 40. став 5. и члана 61. став 1. тачка г) Закона о Уставном суду Републике Српске („Службени гласник Републике Српске“ бр. 104/11 и 92/12), на сједници одржаној 23. јуна 2021. године, д о н и о   ј е

Р Ј Е Ш Е Њ Е

        Не прихвата се иницијатива за оцјењивање уставности и законитости члана 30. ст. 3. и 4. и члана 43. Одлуке о водоводу и канализацији („Службени гласник Града Добој“ број 1/16).

О б р а з л о ж е њ е

     Александар Алаџић из Бањалуке дао је Уставном суду Републике Српске (у даљем тексту: Суд) иницијативу за покретање поступка за оцјењивање уставности и законитости члана 30. ст. 3. и 4. и члана 43. Одлуке о водоводу и канализацији („Службени гласник Града Добој“ број 1/16), сматрајући да наведени чланови нису у сагласности са Уставом Републике Српске (у даљем тексту: Устав), Законом о комуналним дјелатностима („Службени гласник Републике Српске“ бр. 124/11 и 100/17) и Законом о заштити потрошача („Службени гласник Републике Српске“ број 6/12). Упућујући на прописивање из члана 3. тачка б), члана 5. тачка в), те чл. 6. и 16. а став 1. Закона о комуналним дјелатностима, давалац иницијативе наводи да њима није утврђена обавеза станара стамбених објеката у којима не постоје индивидуални водомјери, да воду и канализацију плаћају сразмјерно броју чланова домаћинства, нити је прописана њихова обавеза да ове инструменте истовремено уграде, те истиче да се пружање и коришћење комуналних услуга врши на основу уговора закљученог између даваоца услуге и корисника. Указујући на прописивање из члана 46. став 2. и члана 49. ст. 1, 2. и 5. Закона о заштити потрошача, давалац иницијативе истиче да наведене обавезе станара нису прописане ни у том закону. Оспореним прописивањем се потрошачи, који су поднијели захтјев за уградњу водомјера, онемогућавају да остваре право да плаћају воду према потрошњи, те да закључе уговор са даваоцем комуналне услуге, чиме се етажним власницима намеће обавеза да плаћају туђу потрошњу, а не цијену за стварну испоруку воде. Надаље, наводећи да је Скупштина Града Добој пропустила да оспорену одлуку, сагласно члану 6. став 2. Закона о измјенама и допунама Закона о комуналним дјелатностима („Службени гласник Републике Српске“ број 100/17), усклади са измијењеним чланом 16. став 1. Закона о комуналним дјелатностима, давалац иницијативе сматра да ова одлука није у сагласности са тим законом те  чланом 108. став 2. Устава.

     У одговору који је Суду доставила Скупштина Града Добој се истиче да је Одлука о водоводу и канализацији („Службени гласник Града Добој“ број 1/16) донесена сагласно одредбама члана 6. тач. б) и д) и члана 5. став 2. тачка в) Закона о комуналним дјелатностима, као и да Закон о заштити потрошача не забрањује наплату услуге водовода и канализације на начин како је то регулисано оспореном одлуком. Истиче се да је уградња водомјера могућа  у новим зградама, а  у готово свим старим зградама не постоје технички услови за уградњу појединачних водомјера, већ је то могуће у случају сагласности свих станара зграде или улаза који чине заједницу етажних власника. Предлаже се да Суд не прихвати дату иницијативу.

     Одлуку о водоводу и канализацији број: 01-013-50/16 („Службени гласник Града Добој“ број 1/16) донијела је, на сједници одржаној 29. фебруара 2016. године, Скупштина Града Добој, позивајући се на члан 6. Закона о комуналним дјелатностима („Службени гласник Републике Српске“ број 124/11), члан 30. став 1. алинеја 2. Закона о локалној самоуправи („Службени гласник Републике Српске“ бр. 101/04, 42/05, 118/05 и 93/13) и члан 33. Статута Града Добој („Службени гласник Града Добој“ број: 9/12). Оспореном одлуком уређује се изградња, одржавање, коришћење и управљање водоводним, канализационим и хидрантским уређајима и начин образовања цијена комуналних услуга (члан 1).

     Оспореним чланом 30. ст. 3. и 4. Одлуке је прописано: да се у стамбеним објектима старе градње гдје не постоје индивидуални водомјери потрошња воде мјери главним (заједничким) водомјером, те да станари накнаду за утрошену воду и за канализацију плаћају сразмјерно броју чланова домаћинства, као и да потрошачи у објектима старе градње могу самостално уграђивати водомјере уз техничке услове прописане од стране Водоводa а.д. Добој, да би тако уграђени водомјери били евидентирани као стални, потребно је да сви потрошачи у једној згради истовремено уграде појединачне водомјере, да за те потрошаче важе сви услови наведени у ставовима 1. и 2. овог члана.

     Оспореним чланом 43. Одлуке прописано је: да се у стамбеним објектима са два или више станова, гдје се утрошак воде мјери и фактурише једним водомјером, накнада за утрошену воду и канализацију плаћа сразмјерно броју чланова домаћинства.

     Суд констатује да је ст. 1. и 2. оспореног члана 30. Одлуке, а на које упућује оспорени став 4. истог члана, прописано: да се у новоизграђеним стамбеним објектима са више стамбених јединица – станова потрошња воде мјери главним (заједничким) водомјером за сваку ламелу или улаз, који чини самосталну грађевинску или функционалну цјелину и индивидуалним водомјером за сваку стамбену јединицу – стан, да се главни водомјери уграђују у прикључни шахт објекта, а да се индивидуални водомјери уграђују у стубишту објекта на мјесту приступачном за одржавање и очитавање водомјера, да се у стамбеним објектима старе градње гдје не постоје индивидуални водомјери потрошња воде мјери главним (заједничким) водомјером, те станари накнаду за утрошену воду и канализацију плаћају сразмјерно броју чланова домаћинства.

     У поступку разматрања иницијативе Суд је имао у виду да је Уставом утврђено да општина преко својих органа, у складу са законом, уређује и обезбјеђује обављање комуналних дјелатности, извршава законе, друге прописе и опште акте Републике, чије извршавање је повјерено општини, те да се систем локалне самоуправе уређује законом (члан 102. став 1. тач. 2. и 6. и став 2), као и да закони, статути, други прописи и општи акти морају бити у сагласности са Уставом, а прописи и други општи акти морају бити у сагласности са законом (члан 108).

     Закон о локалној самоуправи ("Службени гласник Републике Српске" бр. 101/04, 42/05, 118/05 и 98/13), који је назначен као правни основ за доношење оспорене одлуке, престао је да важи ступањем на снагу Закона о локалној самоуправи ("Службени гласник Републике Српске" број 97/16 и 36/19). Чланом 12. став 1. тачка б) алинеја 2. ранијег, односно чланом 18. тачка 2) подтачка 2. важећег закона прописано је да самосталне надлежности општине обухватају, између осталог, уређење и обезбјеђивање обављања комуналних дјелатности. Према члану 30. став 1. алинеја 2. ранијег, односно чланом 39. став 1. и став 2. тачка 2) важећег закона, скупштина је представнички орган, орган одлучивања и креирања политике јединице локалне самоуправе, који је, у смислу овог закона, надлежан да доноси одлуке и друге опште акте и даје њихово аутентично тумачење.   

  Такође, Суд је узео у обзир да су Законом о комуналним дјелатностима ("Службени гласник Републике Српске" бр. 124/11 и 100/17) утврђени комуналне дјелатности од посебног јавног интереса и начин обезбјеђивања посебног јавног интереса, организација обављања комуналних дјелатности и начин њиховог финансирања (члан 1). С тим у вези, овим законом је прописано: да се као комунална дјелатност од посебног јавног интереса, у смислу овог закона, сматра производња и испорука воде, те пречишћавање и одвођење отпадних вода (члан 2. став 1. тач. а) и б)), да производња и испорука воде обухватају сакупљање, пречишћавање и испоруку воде корисницима за пиће и друге потребе, водоводном мрежом до мјерног инструмента корисника, укључујући и мјерни инструмент, а пречишћавање и одвођење отпадних вода обухватају сакупљање искоришћених вода од прикључка корисника на  заједничку  канализациону мрежу, одвођење канализационом мрежом, пречишћавање и испуштање из мреже, као и чишћење септичких јама (члан 3. тач. б) и в)), да су јединице локалне самоуправе, даваоци комуналних услуга и корисници комуналних услуга дужни да примјењују дугорочне мјере, као минималне захтјеве који се односе на смањење коришћења енергије и прелажење на коришћење енергије из обновљивих извора, те стварају услове за енергетски ефикасно коришћење зграда, побољшавање енергетских карактеристика зграда и смањивање утицаја на животну средину, према начелима и роковима утврђеним прописима о енергетској ефикасности и заштити животне средине у Републици Српској, да се као минималан захтјев и дугорочна мјера из става 1. овог члана сматра, између осталог, обавезна уградња мјерних уређаја комуналних производа за сваког појединачног етажног власника за све нове зграде, а код постојећих зграда да се то обезбиједи приликом вршења веће реконструкције, ако то техничке карактеристике зграде дозвољавају и када је то економски прихватљиво (члан 5. ст. 1. и 2. тачка в)), да јединица локалне самоуправе обезбјеђује организовано обављање комуналних дјелатности, те да својом одлуком детаљније прописује услове и начин обављања комуналних дјелатности, материјалне, техничке и друге услове за финансирање, развој, изградњу и одржавање комуналних објеката, услове за функционисање и техничко-технолошко јединство система и уређаја, опште услове које садржи уговор између даваоца и корисника комуналне услуге, услове за коришћење и престанак коришћења комуналне услуге, могућност за субвенционисану цијену комуналне услуге, категорије корисника и услове субвенционисања и јединицу обрачуна за сваку врсту комуналне услуге и начин наплате комуналних услуга, те да одлуку из става 1. овог члана доноси скупштина јединице локалне самоуправе (члан 6), да се пружање и коришћење комуналних услуга врши на основу уговора закљученог између даваоца комуналне услуге и корисника (члан 16. став 1). У члану 8. став 2. Закона о измјенама и допунама Закона о комуналним дјелатностима („Службени гласник Републике Српске“ број 100/17) прописано је да су јединице локалне самоуправе дужне да у року од шест мјесеци од дана ступања на снагу овог закона ускладе одлуку из члана 6. став 2. овог закона са одредбама овог закона.

  Законом о заштити потрошача у Републици Српској ("Службени гласник Републике Српске" бр. 6/12, 63/14 и 18/17) је прописано: да је услуга од општег економског интереса, између осталог, и услуга снабдијевања водом, да се пружање економске услуге потрошачу заснива на уговорном односу између потрошача и трговца (члан 46. ст. 1. и 2), да потрошња електричне енергије, топлотне енергије, гаса, воде и слично треба да буде обрачуната потрошачу на основу стварних испорука, очитаних на мјерном уређају потрошача, да, ако се потрошња из става 1. овог члана не обрачунава на основу мјерења на мјерном уређају, на захтјев потрошача испоручилац услуге је дужан да потрошачу омогући уградњу одговарајућег мјерног уређаја, на основу пројекта о техничкој изводљивости и у складу са општим условима за испоруку и снабдијевање, да крајњи потрошач који се налази на мјестима заједничке потрошње, као што је: заједница етажних власника, има право да захтијева испоруку електричне енергије и воде у складу са ст. 1. и 2. овог члана (члан 49. ст. 1, 2. и 5).

     На основу наведених законских одредаба Суд је утврдио да је јединица локалне самоуправе овлашћена да уређује обављање комуналних дјелатности и да својом одлуком детаљно пропише услове и начин на који се грађанима пружа ова услуга, материјалне, техничке и друге услове за финансирање, развој, изградњу и одржавање комуналних објеката, као и услове за функционисање и техничко-технолошко јединство система и уређаја, али исто тако и да је обавезана да усклади своје опште актe са важећим законским рјешењима у овој области.

     Оспореним чланом 30. став 3. и чланом 43. Одлуке прописани су критеријуми за обрачун накнаде за канализацију и утрошену воду за кориснике у објектима у којима нису уграђени индивидуални мјерни уређаји за очитавање утрошка воде. По оцјени Суда начин на који је ово питање уређено, тј. прописивањем критеријума према којем се накнада у наведеном случају плаћа сразмјерно броју чланова сваког индивидуалног домаћинства у старијој стамбеној згради, није супротан Закону о комуналним дјелатностима. Приликом ове оцјене Суд је прије свега узео у обзир чињеницу да овај закон не уређује предметно питање, већ је законодавац дао овлашћење јединицама локалне самоуправе да својим актом детаљно пропишу услове и начин обављања комуналне дјелатности, услове за коришћење и престанак коришћења комуналне услуге и јединицу обрачуна за сваку врсту комуналне услуге, те начин наплате комуналних услуга. Када се има у виду овакво законско овлашћење, Суд је оцијенио да оспореним прописивањем из члана 30. ст. 3. и члана 43. Одлуке њен доносилац није изашао из законских оквира, већ је, са циљем спровођења у пракси релевантних законских норми, детаљније уредио начин обрачуна и наплате канализације и утрошене воде за кориснике у објектима у којима нису уграђени мјерни уређаји за очитавање тог утрошка.

      Надаље, према становишту Суда, Скупштина Града Добој је чланом 30. став 4. Одлуке извршила прописивање сагласно захтјеву из члана 5. став 1. Закона о комуналним дјелатностима, који обавезује како јединице локалне самоуправе, тако и  даваоце комуналних услуга, али и кориснике истих. Мјере и захтјеви из наведене законске одредбе подразумијевају обавезу да се код постојећих зграда обезбиједи уградња индивидуалних мјерних уређаја комуналних производа, али само приликом вршења веће реконструкције и ако то техничке карактеристике зграде дозвољавају, те када је то економски прихватљиво (члан 5. ст. 1. и 2. тачка в). Стога, у смислу члана 5. ст. 1. и 2 тачка в), те члана 6. Закона о комуналним дјелатностима, Скупштина Града Добој није поступила супротно својим овлашћењима када је предвидјела могућност, не и обавезу, да потрошачи, под одређеним техничким условима, а зависно од евентуалне реконструкције зграде, могу самостално уграђивати сталне водомјере.

      Предметно прописивање је, према мишљењу Суда, сагласно и захтјеву из члана 49. Закона о заштити потрошача, према којем крајњи потрошач, који се налази на мјестима заједничке потрошње, има право да захтијева испоруку, између осталог, и воде у складу са ст. 1. и 2. ове законске одредбе. Такође, оспореним прописивањем није искључена обавеза даваоца комуналне услуге из члана 49. наведеног закона да на основу пројекта о техничкој изводљивости и у складу са општим условима за испоруку и снабдијевање потрошачу омогући уградњу одговарајућег мјерног уређаја. 

  Додатно, члан 16. став 1. Закона о комуналним дјелатностима и члан 46. став 2. Закона о заштити потрошача, а на чију повреду указује давалац иницијативе, регулишу обавезу уговорног уређења односа између потрошача и даваоца комуналне услуге, док ти односи нису предмет подзаконске разраде у смислу оспорених чланова 30. ст. 3. и 4. и члана 43. Одлуке, због чега се, према становишту Суда, не могу доводити у везу са поменутим законским одредбама, те наводи из иницијативе, у овом смислу, нису од значаја за одлучивање у конкретној уставноправној ствари.

       С обзиром на изложено, Суд је становишта да оспореним прописивањем није нарушено ни начело законитости и уставности из члана 108. Устава.

     Како је у току претходног поступка правно стање потпуно утврђено и прикупљени подаци пружају поуздан основ за одлучивање, Суд је, на основу члана 40. став 5. Закона о Уставном суду Републике Српске („Службени гласник Републике Српске“ бр. 104/11 и 92/12), у овом предмету одлучио без доношења рјешења о покретању поступка. 

     На основу изложеног Суд је одлучио као у изреци овог рјешења.

     Ово рјешење Уставни суд је донио у саставу: предсједник Суда мр Џерард Селман и судије: Миленко Араповић, Војин Бојанић, Златко Куленовић, проф. др Душко Медић, Ирена Мојовић, проф. др Марко Рајчевић и академик проф. др Снежана Савић.