Уставни суд РСОдлукеНовости и саопштењаПриступ информацијамаЈавне набавке
Број предмета: U- / Кључна ријеч:
Година подношења иницијативе: Период окончања поступка: -
Садржани појмови:
 
У поља 'Број предмета' подаци се уносе у формату xxx/yy, гдје је xxx број предмета, а yy година подношења иницијативе.
У поље 'Кључна ријеч' уноси се једна или више ријечи на тренутно изабраном језику и у одговарајућем писму (ћирилица или латиница), како би се пронашле све одлуке које у тексту садрже те ријечи.
Није неопходно попунити сва поља. Кликом на дугме 'Прикажи' добићете све одлуке које задовољавају горње критеријуме.
   ||

            Уставни суд Републике Српске, на основу члана 115. Устава Републике Српске, члана 40. став 5, члана 60. став 1. тачка а) и члана 61. став 1. тачка г) Закона о Уставном суду Републике Српске („Службени гласник Републике Српске“ бр. 104/11 и 92/12), на сједници одржаној 26. маја 2021. године, д о н и о   ј е

                                                            

О Д Л У К У

 

            Утврђује се да члан 3. став 2. Закона о посебном регистру лица правоснажно осуђених за кривична дјела сексуалне злоупотребе и искориштавања дјеце ("Службени гласник Републике Српске" број 31/18) није у сагласности са Уставом Републике Српске.

            Не прихвата се иницијатива за оцјењивање уставности чланова 12. и 13. Закона о посебном регистру лица правоснажно осуђених за кривична дјела сексуалне злоупотребе и искориштавања дјеце ("Службени гласник Републике Српске" број 31/18).

 

О б р а з л о ж е њ е

 

            Дориано Араповић из Шамца, заступан по пуномоћнику Марку Писаревићу, адвокату из Шамца, дао је Уставном суду Републике Српске иницијативу за покретање поступка за оцјењивање уставности члана 3. став 2, те чланова 12. и 13. Закона о посебном регистру лица правоснажно осуђених за кривична дјела сексуалне злоупотребе и искориштавања дјеце  ("Службени гласник Републике Српске" број 31/18) (у даљем тексту: Закон). Давалац иницијативе оспорава одредбу члана 3. став 2. Закона са становишта њене сагласности са чланом 108. став 1. и чланом 110. Устава, уз указивање на одредбе члана 2. Кривичног законика Републике Српске ("Службени гласник Републике Српске" број 64/17) и члана 20. став 1.  Устава. У иницијативи се детаљно износе разлози због којих је оспореном одредбом члана 3. став 2. наведеног закона прописана ретроактивна примјена Закона у цјелини, а не само појединих његових одредаба, те због чега  обавезе  из оспорених чл. 12. и 13. Закона, које су утврђене починиоцима кривичних дјела сексуалне злоупотребе и искориштавања дјеце, не могу бити примијењене на лица која су наведена кривична дјела извршила прије ступања на снагу овог закона.  Као разлог оспоравања одредаба чланова 12. и 13. Закона наводи се њихова несагласност са чланом 21. Устава, уз образложење да прописују ограничење слободе кретања на основу апстрактне и претпостављене опасности од понављања кривичног дјела од стране лица уписаних у Регистар лица правоснажно осуђених за кривична дјела сексуалне злоупотребе и искориштавања дјеце (у даљем тексту: Регистар) која, по његовом мишљењу, не може бити основ за ограничавање слободе кретања као једног од основних људских права. Уз то, давалац иницијативе указује и на  дискриминацију по основу личног својства јер, како наводи, само кривична дјела  наведена у члану 3. став 1. овог закона  подлијежу упису у Регистар иако то нису једина кривична дјела која се могу извршити на штету дјеце и малољетника. С обзиром на изложено предлаже Суду да утврди да оспорене законске одредбе нису у сагласности са Уставом.

            Народна скупштина Републике Српске је дала одговор на наводе из  иницијативе, истичући да давалац иницијативе на искривљен и произвољан начин тумачи одредбе Устава, као и Закона који оспорава. У одговору се, прије свега, указује на члан 37.  Конвенције Савјета Европе о заштити дјеце од сексуалног искориштавања и сексуалне злоупотребе, која је усвојена 2007. године, те ратификована од стране Босне и Херцеговине 27. септембра 2012. године, према којем ће, у сврху спречавања и кривичног гоњења за кривична дјела успостављена у складу са овом конвенцијом, чланица предузети потребне законске и друге мјере да прикупља и похрањује, у складу са релевантним одредбама о заштити личних података и другим одговарајућим правилима и гаранцијама које прописује домаћи закон, податке који се односе на идентитет и генетски профил (ДНК) лица осуђених за кривична дјела успостављења у складу са овом конвенцијом. Поред тога, у одговору се указује на  праксу Европског  суда за људска права, те став који је заузет у предметима Боуцхацоурт против Француске, М.В против Француске и Гардел против Француске,  из којег, како се наводи, произлази  да упис у судски регистар не представља казну у смислу одредбе члана 7. Европске конвенције, већ само превентивну мјеру на коју се члан 7. не примјењује, те   да нема ни кршења права на приватност јер дужина уписа података (максимално 30 година) није несразмјерна циљу који се тиме жели постићи, односно превенцији почињења сексуалних кривичних дјела, а да увид у те податке од суда, полиције и државних органа подлијеже довољним рестрикцијама по којима се ти подаци сматрају тајним. Оспоравајући наводе из иницијативе који се односе на повреду члана 21. Устава, у одговору се указује на став 2. овог члана којим је прописано да се законом могу увести ограничења кретања само ако је то неопходно ради вођења кривичног поступка или ради заштите безбједности и здравља људи, те наглашава да је циљ доношења овог закона да се  заштити безбједност најосјетљивије категорије лица – дјеце, а тај циљ је увијек претежнији од заштите права осуђеног на слободно кретање, настањивање и боравак, као и слободно напуштање територије. У одговору су оспорени и остали наводи даваоца иницијативе, те је наглашено да могуће другачије уређење предметне материје није уставноправно релевантно, као и да незадовољство одређеним законским рјешењем може бит предмет само законодавне процедуре, а не предмет оцјене уставности.

            Оспореним одредбама Закона о посебном регистру лица правоснажно осуђених за кривична дјела сексуалне злоупотребе и искориштавања дјеце ("Службени гласник Републике Српске" број 31/18) прописано је: да се у Регистар уписују и лица која су правоснажно осуђена за кривична дјела против полног интегритета извршена на штету дјеце и малољетних лица, према законима који су престали да важе (члан 3. став 2), да је лице које је правоснажно осуђено за кривично дјело из члана 3. овог закона обавезно да обавијести надлежну организациону јединицу Министарства унутрашњих послова по мјесту становања о сваком путовању ван мјеста становања, одредишту и дужини трајања путовања најкасније 24 часа прије путовања, те да у року од три дана пријави сваку промјену личних података, о чему се обавјештава организациона јединица Министарства унутрашњих послова надлежна за вођење Регистра (члан 12) и да се, с циљем заштите безбједности дјеце од сексуалне злоупотребе, злостављања и искориштавања, починиоцима кривичних дјела из члана 3. овог закона, утврђује с обавеза да се уздржавају од посјећивања мјеста на којима се окупљају дјеца и објеката у којима се окупљају дјеца, као што су школске зграде, школска дворишта, вртићи, игралишта, играонице, дјечје манифестације и слично (члан 13).

            Оцјењујући основаност навода из иницијативе, Суд је имао у виду да је одредбама Устава на које указује давалац иницијативе, али и одредбама које су, по оцјени Суда, од значаја за оцјену уставности оспорених одредаба Закона утврђено: да су грађани Републике равноправни у слободама, правима и дужностима, једнаки су пред законом  и уживају исту правну заштиту без обзира на расу, пол, језик, националну припадност, вјероисповијест, социјално поријекло, рођење, образовање, имовно стање, политичко и друго увјерење, друштвени положај или друго лично својство (члан 10), да се грађани могу слободно кретати, настањивати и боравити на територији Републике, слободно напуштати територију и на њу се слободно враћати, те да се законом могу увести ограничења само ако је то неопходно ради вођења кривичног поступка или ради заштите безбједности и здравља људи (члан 21. ст. 1. и 2), да се слободе и права остварују, а дужности испуњавају непосредно на основу Устава, осим када је Уставом предвиђено да се услови за остваривање појединих од њих утврђују законом, те да се законом може прописати начин остваривања појединих права и слобода само када је то неопходно за њихово остваривање (члан 49. ст. 1. и 2), да Република уређује и обезбјеђује, између осталог, остваривање и заштиту људских права и слобода, организацију, надлежност и рад државних органа, бригу о дјеци и омладини те друге односе од интереса за Републику, у складу са Уставом (тач. 5, 10. и 18. Амандмана XXXII на Устав Републике, којим је замијењен члан 68. Устава), да закони, статути, други прописи и општи акти морају бити у сагласности са Уставом (члан 108. став 1), те да закони, други прописи и општи акти не могу имати повратно дејство и да се само законом може одредити да поједине његове одредбе, ако то захтијева општи интерес утврђен у поступку доношења закона, имају повратно дејство (члан 110. ст. 1. и 2).

            Поред наведених одредаба Устава, Суд је имао у виду да је Законом о посебном регистру лица правоснажно осуђених за кривична дјела сексуалне злоупотребе и искориштавања дјеце  ("Службени гласник Републике Српске" број 31/18) прописано да се овим законом оснива посебни Регистар лица правоснажно осуђених за кривична дјела злоупотребе и искориштавања дјеце (у даљем тексту: Регистар), одређују лични подаци који се уписују и начин њиховог чувања и давања на кориштење, степен њихове повјерљивости, као и посебне мјере које се спроводе према лицима правоснажно осуђеним за кривична дјела сексуалне злоупотребе и искориштавања дјеце (члан 1), да је сврха доношења Закона обезбјеђивање заштите дјеце од сексуалне злоупотребе, злостављања и искориштавања, те спречавање лица правоснажно осуђених за та кривична дјела да поново изврше исто или слично кривично дјело (члан 2), да се у Регистар уписују лица правоснажно осуђена за кривична дјела прописана Кривичним закоником Републике Српске ("Службени гласник Републике Српске" број 64/17) и таксативно наведена у тач. 1. до 10. (члан 3. став 1), да Регистар води надлежна организациона јединица Министарства унутрашњих послова и да се Регистар води по прописима којима се уређује вођење казнене евиденције у Републици Српској (члан 5. ст. 1. и 2), те да се упис података у Регистар врши на основу података из правоснажно изречених пресуда за кривична дјела из члана 3. овог закона (члан 5. ст. 1. и 2), да обавезе из чл. 11, 12. и 13. овог закона престају након протека 20 година од дана издржане казне, уколико лице у том периоду не изврши неко од кривичних дјела из члана 3. овог закона (члан 14. став 3).

            Прије свега, Суд је оцијенио да оспорени члан 3. став 2. наведеног закона  није у сагласности са Уставом. Приликом овакве оцјене Суд је имао у виду да је чланом 110. ст. 1. и 2.  Устава утврђено да закони, други прописи и општи акти не могу имати повратно дејство, те да се само законом може одредити да поједине његове одредбе, ако то захтијева општи интерес утврђен у поступку доношења закона, имају повратно дејство.  Такође, Суд је имао у виду да Устав не дефинише општи интерес, нити ближе одређује овај појам, већ препушта законодавцу, да у сваком конкретном случају, у поступку доношења закона, одреди општи интерес и утврди разлоге због којих се појединим одредбама даје повратно дејство, као и да појам ретроактивности подразумијева примјену нове норме на већ настале односе, дакле односе који су створени и окончани прије ступања на снагу закона. Нема сумње да ретроактивност закона постоји у случају када се нови закон примјењује и на вријеме прије његовог ступања на снагу.

            Имајући у виду наведено, као и да се оспореном законском одредбом одређује примјена овог закона и на случајеве који су окончани прије његовог ступања на снагу, односно да се прописује упис у Регистар и лица која су правоснажно осуђена за кривична дјела  сексуалне злоупотребе и искориштавања дјеце и прије оснивања Регистра, Народна скупштина је, по оцјени Суда,  приликом доношења оспорене одредбе члана  3. став 2. наведеног закона била обавезна да се изјасни о постојању општег интереса утврђеном у поступку доношења закона који захтијева да његове одредбе имају повратно дејство. С обзиром на то да се у конкретном случају Народна скупштина није изјаснила о постојању општег интереса, нити се ова околност може утврдити из образложења оспореног закона, Суд је утврдио да одредба члана 3. став 2. Закона није у сагласности са чланом 110. став 2. Устава, а самим тим и са чланом 108. став 1. Устава.

            Оцјењујући оспорене одредбе чл. 12. и 13. Закона Суд је утврдио да се овим законом, у оквиру Уставом утврђеног овлашћења, поред оснивања посебног регистра лица правоснажно осуђених за кривична дјела злоупотребе и искориштавања дјеце одређују и посебне мјере које се спроводе према лицима правоснажно осуђеним за кривична дјела сексуалне злоупотребе и искориштавања дјеце. По оцјени Суда, законодавац је био овлашћен да, као посебне мјере, оспореним законским одредбама одреди обавезу лицима правоснажно осуђеним за кривична дјела злоупотребе и искориштавања дјеце да надлежну организациону јединицу Министарства унутрашњих послова обавијесте о сваком путовању, одредишту и трајању истог, те да пријаве сваку промјену личних података, као и да се уздржавају од посјећивања мјеста на којима се окупљају дјеца. Које посебне мјере ће законодавац, у сврху обезбјеђивања заштите дјеце од сексуалне злоупотребе, злостављања и искориштавања, те спречавања лица правоснажно осуђених за та кривична дјела да поново изврше исто или слично кривично дјело, прописати  учиниоцима кривичних дјела из члана 3. став 1. овог закона послије издржане казне затвора, по оцјени Суда, питање је цјелисходности, односно процјене законодавца и о томе, према члану 115. Устава, није надлежан да одлучује Уставни суд. Исто тако, и одређивање која кривична дјела се уносе у Регистар је, у домену процјене цјелисходности законских рјешења, која су у искључивој надлежности законодавног органа.

            По оцјени Суда, нису основани наводи даваоца иницијативе да је оспореним чл. 12. и 13. наведеног закона повријеђена Уставом зајемчена слобода кретања из члана 21. Устава, с обзиром на то да је овим уставним одредбама овлашћен законодавац да својим прописом ограничи слободу кретања у ситуацији када оцијени да је то неопходно ради вођења кривичног поступка или ради заштите безбједности и здравља људи, што је и учињено оспореним прописивањем како би се, прије свега,  осигурала заштита дјеце као најосјетљивије категорије лица  од сексуалне злоупотребе, злостављања и искориштавања, али и  спријечила лица правоснажно осуђена за та кривична дјела да поново изврше исто или слично кривично дјело.

            Поред наведеног, по оцјени Суда, нису основани ни наводи даваоца иницијативе да се оспореним прописивањем из чл. 12. и 13. наведеног закона повређује уставни принцип једнакости  грађана из члана 10. Устава, јер се овим одредбама прописане посебне мјере - обавезе  једнако односе на учиниоце кривичних дјела која су таксативно наведена у члану 3. став 1. овог закона, као и стога што се тим одредбама не ствара неједнакост наведених лица с обзиром на њихова лична својства, при чему начело једнакости не гарантује једнакост у апсолутном смислу, већ гарантује једнакост грађана који се налазе у идентичним правним ситуацијама.

            Цијенећи да је у току претходног поступка правно стање потпуно утврђено и да прикупљени подаци пружају поуздан основ за одлучивање, Суд је на основу члана 40. став 5. Закона о Уставном суду Републике Српске, у овом предмету одлучио без доношења рјешења о покретању поступка.

            На основу изложеног Суд је одлучио као у изреци ове одлуке.

            Ову одлуку  Уставни суд је донио у саставу: предсједник Суда мр Џерард Селман  и судије: Миленко Араповић, Војин Бојанић, Златко Куленовић, проф. др Душко Медић, Ирена Мојовић, проф. др Марко Рајчевић и академик проф. др Снежана Савић.

Број: У-50/20

26. маја 2021. године 

 

ПРЕДСЈЕДНИК

УСТАВНОГ СУДA

Мр Џерард Селман, с.р.

 

 

 

Актуелно
26.5.2021.
Саопштење за јавност са 269. сједнице Уставног суда Републике Српске

25.5.2021.
Дневни ред 269. сједнице Уставног суда Републике Српске

29.4.2021.
Саопштење за јавност са 268. сједнице Уставног суда Републике Српске

27.4.2021.
Дневни ред 268. сједнице Уставног суда Републике Српске

1.4.2021.
Одлука о прихватању понуде за набавку моторног горива у 2021. години

1.4.2021.
Одлука о прихватању понуде за набавку љетњих ауто гума за службена возила Уставног суда Републике Српске

1.4.2021.
Одлука о прихватању понуде за набавку материјала за одржавање хигиене у 2021. години

1.4.2021.
Одлука о прихватању понуде за набавку рачунарске опреме

1.4.2021.
Одлука о прихватању понуде за одржавање возила

1.4.2021.
Одлука о прихватању понуде за набавку канцеларијског материјала у 2021. години

Претраживање


Објашњење: унијети једну или више ријечи, на тренутно изабраном језику и у одговарајућем писму (ћирилица или латиница)
© 2009-2020. Уставни суд Републике Српске. Сва права задржана. | Политика приватности | Услови коришћења
html>