Уставни суд РСОсновни актиСудска праксаНовости и саопштењаПословање
Број предмета: U- / Кључна ријеч:
Година подношења иницијативе: Период окончања поступка: -
Садржани појмови:
 
У поља 'Број предмета' подаци се уносе у формату xxx/yy, гдје је xxx број предмета, а yy година подношења иницијативе.
У поље 'Кључна ријеч' уноси се једна или више ријечи на тренутно изабраном језику и у одговарајућем писму (ћирилица или латиница), како би се пронашле све одлуке које у тексту садрже те ријечи.
Није неопходно попунити сва поља. Кликом на дугме 'Прикажи' добићете све одлуке које задовољавају горње критеријуме.
   ||

Уставни суд Републике Српске, на основу члана 115. Устава Републике Српске, члана 37. став 1. тачка г), члана 40. став 5. и члана 61. став 1. тач. г) и д) Закона о Уставном суду Републике Српске („Службени гласник Републике Српске“ бр. 104/11 и 92/12), на сједници одржаној 31.марта 2021. године, д о н и о   ј е

 

РЈЕШЕЊЕ

 

            Не прихвата се иницијатива за оцјењивање уставности члана 11. став 1. тачка 2), члана 36. став 4, члана 105. став 4, члана 120. став 1. тачка 1), члана 121. став 1. и члана 157. став 1. Закона о прекршајима Републике Српске (“Службени гласник Републике Српске” број 63/14 и 110/16) и члана 7. став 1. Закона о измјенама и допунама Закона о прекршајима Републике Српске (“Службени гласник Републике Српске” број 100/17).

            Не прихвата се иницијатива за покретање поступка за оцјењивање уставности члана 148. ст.1, 3, 4, 6, 7. и 9. Закона о прекршајима Републике Српске (“Службени гласник Републике Српске” број 63/14 и 110/16).

 

О б р а з л о ж е њ е

 

            Стефан Мачкић из Бање Луке дао је Уставном суду Републике Српске иницијативу за покретање поступка за оцјењивање уставности члана 11. став 1. тачка 2), члана 36. став 4. члана 105. став 4, члана 120. став 1. тачка 1), члана 121. став 1, члана 148. ст. 1, 3, 4, 6, 7. и 9. и члана 157. став 1. Закона о прекршајима  Републике Српске (“Службени гласник Републике Српске” број 63/14) и члана 7. у дијелу који се односи на став 1. члана 7. Закона о измјенама и допунама Закона о прекршајима Републике Српске (“Службени гласник Републике Српске” број 100/17). Оцјена уставности оспорених одредби члана 11. став 1. тачка 2), члана 36. став 4. члана 105. став 4, члана 120. став 1. тачка 1), члана 121. став 1, члана 148. ст. 1, 3, 4, 6, 7. и 9 и члана 157. став 1. Закона о прекршајима Републике Српске тражена је у односу на члан 128. став 1. Устава Републике Српске јер су, како наводи давалац иницијативе, оспореним законским одредбама овлашћени други органи за гоњење починилаца прекршаја, а не јавна тужилаштва која су, сагласно наведеној уставној одредби, једино надлежна за гоњење учинилаца кривичних и других по закону кажњивих дјела. Оспорену одредбу члана 7. став 1. Закона о измјенама и допунама Закона о прекршајима Републике Српске давалац иницијативе оспорава у односу на члан 5. став 1. алинеја 4, чл. 10. и 16, те члан 123. Устава, а као разлоге оспоравања наводи то што је оспореним прописивањем починилац прекршаја онемогућен да се, ради заштите својих права у прекршајном поступку, жалбом или неким другим редовним или ванредним правним средством обрати Врховном суду Републике Српске, као највишем суду у Републици Српској. С обзиром на изложено, давалац иницијативе наводи да је оспореним законским одредбама, поред наведених уставних одредби, повријеђена и одредба члана 108. став 1. Устава, због чега предлаже да Суд утврди да оспорене одредбе наведеног закона нису у сагласности са Уставом.

            Народна скупштина Републике Српске је дала одговор на наводе из иницијативе, истичући да давалац иницијативе произвољно и непотпуно тумачи одредбе Устава Републике Српске. У погледу оспоравања уставности одредби члана 11. став 1. тачка 2), члана 36. став 4. члана 105. став 4, члана 120. став 1. тачка 1), члана 121. став 1, члана 148. ст. 1, 3, 4, 6, 7. и 9. и члана 157. став 1. Закона о прекршајима Републике Српске (“Службени гласник Републике Српске” број 63/14 и 110/16) у одговору се наводи да се из садржине одредбе члана 128. став 1. Устава може закључити да јавна тужилаштва гоне учиниоце кривичних дјела, а да формулација „и других по закону кажњивих дјела“ не искључује да и други овлашћени органи, када је то прописано законом, као што је у конкретном случају, могу гонити починиоце прекршаја, као других кажњивих дјела. У одговору се истиче да није у надлежности Уставног суда да преиспитује цјелисходност одређеног законског рјешења, нити да цијени становиште законодавца када је у питању постојање/непостојање општег интереса за усвајање одређеног законског рјешења. Надаље, у односу на оспоравање члана 7. став 1. Закона о измјенама и допунама Закона о прекршајима Републике Српске, у одговору се наводи да је досљедно примијењен члан 16. Устава, на који указује давалац иницијативе, а којим се, између осталог, јемчи да свако има право на једнаку заштиту својих права у поступку пред судом и другим државним органима и организацијама, те да је свакоме зајемчено парво на жалбу или друго правно средство против одлуке којом се рјешава о његовом праву или на закону заснованом интересу. У одговору се, такође, наводи да је законодавац доносећи предметни закон, остао у границама Уставом зајемчених овлашћења, те се, руковођен разлозима цјелисходности и заштите општег интереса, ставио у функцију очувања темељних уставних начела. Предлаже се да Суд не прихвати иницијативу.  

Одредбама Закона о прекршајима Републике Српске (“Службени гласник Републике Српске” бр. 63/14, 110/16), које су оспорене иницијативом, прописано је: чланом 11. став 1. тачка 2. да су овлашћени органи за покретање прекршајног поступка: надлежна министарства и други органи Босне и Херцеговине (подтачка 1), Министарство унутрашњих послова, друга министарства и инспекцијски органи Републике Српске (подтачка 2), надлежни органи јединица локалне самоуправе (подтачка 3) и привредна друштва и друга правна лица која имају јавна овлашћења, а у чију надлежност спада непосредно извршење или надзор над извршењем закона или прописа којима су прописани прекршаји (подтачка 4); чланом 36. став 4. да овлашћени орган може изрећи прекршајну санкцију путем издавања прекршајног налога, у складу са поступком који је прописан овим законом; чланом 105. став 4. да се овлашћења тужиоца, уређена Законом о кривичном поступку, сходно примјењују и на овлашћени орган у прекршајном поступку; чланом 120. став 1. тачка 1. да је странка у поступку овлашћени подносилац захтјева; чланом 121. став 1. да су овлашћени подносиоци захтјева за покретање прекршајног поступка овлашћени органи из члана 11. овог закона; чланом 148. да овлашћени орган издаје прекршајни налог ако је прекршај из његове надлежности утврђен непосредним опажањем од овлашћеног службеног лица приликом вршења инспекцијског надзора и прегледа, као и увида у службену евиденцију надлежног органа, на основу података који су добијени уређајима за надзор или мјерења, прегледом документације, просторија и робе или на други законом прописан начин и на основу признања о почињеном прекршају од окривљеног пред овлашћеним органом на лицу мјеста или у неком другом судском или управном поступку (став 1), да овлашћени орган може издати прекршајни налог из става 2. овог члана и када је новчана казна прописана у распону или када се новчана казна израчунава коришћењем математичке формуле (став 3), да ако је новчана казна прописана у распону, овлашћени орган ће прекршајним налогом изрећи минимум прописане новчане казне (став 4), да овлашћени орган може, ако окривљени учини више прекршаја у стицају, прекршајним налогом изрећи јединствену новчану казну која је једнака збиру свих појединачних казни утврђених у минималном износу, а ако је за један или више извршених прекршаја прописана заштитна мјера, може изрећи заштитну мјеру - одузимање предмета, односно забрану управљања моторним возилом у најкраћем прописаном трајању (став 6), да ће суд захтјев за покретање прекршајног поступка за прекршај за који је прописана казна у одређеном износу, који је поднио овлашћени орган умјесто издавања прекршајног налога из става 2. овог члана, рјешењем одбацити (став 7) и да је овлашћени орган обавезан да одмах, без одгађања, а најдуже у року од осам дана, унесе прекршајни налог у регистар, а уколико то не учини, суд ће по захтјеву за судско одлучивање сматрати да је овлашћени орган одустао од прекршајног гоњења и рјешењем обуставити прекршајни поступак (став 9); чланом 157. да ће овлашћени подносилац захтјева, када није могуће издати прекршајни налог, у складу са чланом 148. овог закона, поднијети захтјев за покретање поступка надлежном суду (став 1).

            Оспореном одредбом члана 7. Закона о измјенама и допунама Закона о прекршајима Републике Српске (“Службени гласник Републике Српске” број 100/17) прописано је да се у члану 218. у ставу 2. ријечи: “вијеће Врховног суда Републике Српске” замјењују ријечима: “друго вијеће истог другостепеног суда” (став 1). 

            Суд је имао у виду да је одредбама Устава на које указује давалац иницијативе, али и одредбама Устава које су, по оцјени Суда, од значаја за оцјену уставности оспорених одредби Закона о прекршајима Републике Српске утврђено: да се уставно уређење Републике темељи, између осталог, на владавини права (члан 5. став 1. алинеја 4), да су грађани Републике равноправни у слободама, правима и дужностима, једнаки су пред законом и уживају исту правну заштиту без обзира на расу, пол, језик, националну припадност, вјероисповијест, социјално поријекло, рођење, образовање, имовно стање, политичко и друго увјерење, друштвени положај или друго лично својство (члан 10), да свако има право на једнаку заштиту својих права у поступку пред судом и другим државним органом и организацијом, те да је свакоме зајамчено право на жалбу или друго правно средство против одлуке којом се рјешава о његовом праву или на законом заснованом интересу (члан 16), да се слободе и права остварују, а дужности испуњавају непосредно на основу Устава, осим када је Уставом предвиђено да се услови за остваривање појединих од њих утврђују законом, те да се законом може прописати начин остваривања појединих права и слобода само када је то неопходно за њихово остваривање (члан 49. ст. 1. и 2), да Република уређује и обезбјеђује, између осталог, уставност и законитост, остваривање и заштиту људских права и слобода, организацију, надлежности и рад државних органа и друге односе од интереса за Републику, у складу са Уставом (тач. 4, 5, 10. и 18. Амандмана XXXII на Устав Републике, којим је замијењен члан 68. Устава), да Народна скупштина доноси законе, друге прописе и опште акте (члан 70. став 1. тачка 2), да закони, статути, други прописи и општи акти морају бити у сагласности са Уставом (члан 108. став 2), да државни органи и организације које врше јавна овлашћења могу у појединачним стварима рјешавати о правима и обавезама грађана или примјењивати мјере принуде и ограничења, само у законом прописаном поступку у коме је свакоме дата могућност да брани своја права и интересе и да против донесеног акта изјави жалбу, односно употреби друго законом предвиђено правно средство (члан 111), да се оснивање, надлежности, организација и поступак пред судовима утврђују законом (члан 122), да Врховни суд Републике, као највиши суд у Републици обезбјеђује јединствену примјену закона (члан 123) и да је јавно тужилаштво самосталан државни орган који гони учиниоце кривичних и других по закону кажњивих дјела и улаже правна средства ради заштите законитости, те да се оснивање, организација и надлежност јавног тужилаштва уређује законом  (члан 128 ст. 1. и  2). 

            Поред тога, Суд је имао у виду да је Законом о прекршајима Републике Српске („Службени гласник Републике Српске“ бр. 63/14, 110/16 и 100/17) прописано да се овим законом уређују: појам прекршаја, услови за прописивање прекршаја и прекршајних санкција, прекршајна одговорност, прекршајни поступак и поступак извршења прекршајних санкција (члан 1), да су прекршаји противправна дјела која представљају кршење јавног поретка или прописа о економском и финансијском пословању, утврђена законом или другим прописом, за која су одређена обиљежја и за која су прописане санкције (члан 2. став 1), да се против одлуке донесене у првом степену може изјавити жалба ако овим законом није другачије прописано (члан 108), да је жалба редовни правни лијек који се изјављује против првостепеног рјешења о прекршају, те да окривљени и подносилац захтјева могу изјавити жалбу на рјешење о прекршају (члан 203), да ће другостепени суд размотрити жалбу на основу списа предмета, жалбе и одговора, без одржавања усменог претреса (члан 213. став 4), да о жалби против другостепене одлуке одлучује друго вијеће истог другостепеног суда (члан 218. став 2), да су ванредни правни лијекови захтјев за понављање поступка и захтјев за заштиту законитости (члан 219), да о захтјеву за понављање прекршајног поступка одлучује суд који је донио првостепену одлуку (члан 222) и да ће против правоснажних судских одлука републички тужилац подићи захтјев за заштиту законитости ако је повријеђен закон, и да се одредбе Закона о кривичном поступку које се односе на подизање захтјева за заштиту законитости и одлучивање о њему сходно примјењују на захтјев за заштиту законитости у прекршајном поступку (члан 225).

Суд је имао у виду и одредбе Закона о судовима Републике Српске („Службени гласник Републике Српске“ бр. 37/12, 44/15 и 100/17) и то члан 2. којим је прописано да судску власт у Републици Српској врше судови, који су самостални и независни у оквиру дјелокруга и надлежности одређене законом, члан 31. став 3. тачка е. којим је прописано да је окружни суд надлежан, између осталог, да одлучује о правним лијековима против одлука својих вијећа када је то законом одређено, члан 35. став 1. тач. а. и б. према којим одредбама Врховни суд одлучује о редовним и ванредним правним лијековима против одлука окружних судова ако је то законом одређено, те тачка г. којом је прописано да Врховни суд заузима начелне ставове ради усаглашавања судске праксе о питањима за која оцијени да су од значаја за јединствену примјену закона у Републици Српској.

            Полазећи од наведених одредаба Устава, Суд је утврдио да је у њима садржано овлашћење законодавца да уреди организацију, надлежности и рад државних органа, као и поступак пред судовима, а тиме и прекршајни поступак. У том смислу, по оцјени Суда, оспорено прописивање из члана 11. став 2. овог закона, према коме су овлашћени органи за покретање прекршајног поступка надлежна министарства и други органи Босне и Херцеговине, Министарство унутрашњих послова, друга министарства и инспекцијски органи Републике Српске, надлежни органи јединица локалне самоуправе, привредна друштва и друга правна лица која имају јавна овлашћења, а у чију надлежност спада непосредно извршење или надзор над извршењем закона или прописа којима су прописани прекршаји, у оквиру је наведеног уставног овлашћења законодавца да уређује надлежности и рад државних органа, те поступак пред судовима. Питање које органе ће законодавац овластити за покретње прекршајног поступка, у домену је законодавне политике и процјене цјелисходности у овој области, о чему Уставни суд, у смислу члана 115. Устава, није надлежан да одлучује.

            Одредбе члана 36. став 4, члана 105. став 4, члана 120. став 1. тачка 1), члана 121. став 1. и члана 157. став 1. Закона о прекршајима, с обзиром на то да нису наведени посебни разлози због којих се оспоравају, већ су разлози дати у контексту разлога којима се оспоравају одредбе члана 11. став 1. тачка 2. овог закона, по оцјени Суда, такође, нису у несагласности са Уставом.

            Наводи даваоца иницијативе да прописивање из одредаба члана 11. став 1. тачка 2), члана 36. став 4, члана 105. став 4, члана 120. став 1. тачка 1), члана 121. став 1. и члана 157. став 1. Закона о прекршајима није у сагласности са одредбом члана 128. став 1. Устава не могу се, по оцјени Суда, прихватити као основани. Устав је овом одредбом само утврдио положај јавног тужилаштва одређивањем да је оно самостални државни који гони учиниоце кривичних и других по закону кажњивих дјела и да улаже правна средства ради заштите законитости, али је одредбом тач.10. Амандмана XXXII на Устав Републике, којим је замијењен члан 68. Устава, овластио законодавца да уреди организацију, надлежности и рад државних органа. Чланом 122. Устав је овластио законодавца да уреди поступак пред судовима и другим државним органима. Тако је чланом 225. Закона о прекршајима предвиђено да јавни тужилац може поднијети захтјев за заштиту законитости против правоснажних судских одлука ако је повријеђен закон, чиме је законодавац одредио улогу јавног тужиоца у прекршајном поступку.

Давалац иницијативе, такођер, оспоравајући уставност наведених одредби Закона о прекршајима у односу на члан 128. став 1. Устава указује на Одлуку овог суда, број У-101/14 од 27. априла 2016. године, и став који је овај суд заузео приликом оцјењивања уставности члана 6. Закона о судовима Републике Српске. Међутим, указивање даваоца иницијативе на наведену одлуку Суд није сматрао основаним, имајући у виду да се у том предмету није радило о оцјењивању одредби Закона о прекршајима, нити се радило о оцјењивају у односу на исте чланове Устава. У поменутом предмету је оцијењена уставност члана 6. Закона о судовима у односу на члан 123. Устава и образложено је да уставне гаранције на које указује давалац иницијативе не значе да законитост сваке одлуке коју доноси суд мора бити испитана од стране Врховног суда као највишег суда у Републици Српској, већ подразумијевају да о жалби или другом правном средству одлучи надлежни суд, дакле суд који је законом установљен као надлежан. Уставни суд је цијенио да наводи подносиоца иницијативе о његовом ранијем ставу не представљају уставноправне разлоге које треба цијенити у поступку оцјењивања сагласности оспорених одредби Закона о прекршајима са Уставом и да исти не могу бити од утицаја на одлучивање о уставности ових одредби.

У односу на оспорену одредбу члана 7. став 1. Закона о измјенама и допунама Закона о прекршајима Републике Српске (“Службени гласник Републике Српске” број 100/17) и разлоге оспоравања њене сагласности са Уставом који су изнесени у иницијативи, Суд је утврдио да је Устав у члану 16. свима зајемчио право на једнаку заштиту права у поступку пред судом и другим државним органом или организацијом, као и право на жалбу или друго правно средство против одлуке суда којом се рјешава о његовом праву или на законом заснованом интересу, остављајући законодавцу другим својим одредбама (члан 49. став 2. тачка 10. Амандмана XXXII на Устав, којим је замијењен члан 68. Устава и члан 122) да утврди који надлежни орган о томе одлучује. Одређивање који ће надлежни суд да одлучује о жалби против другостепене одлуке је, по оцјени Суда, ствар законодавне политике и процјене цјелисходности појединих законских рјешења. Суд је оцијенио да оспореним прописивањем нису нарушена права окривљених из члана 16. Устава имајући у виду да ће овлаштени подносилац захтјева издати прекршајни налог, а када није могуће издати прекршајни налог, да ће поднијети захтјев за покретање поступка надлежном суду, који доноси рјешење на које окривљени има право жалбе другостепеном суду. Одлучивање о жалби на одлуку другостепеног суда од стране другог вијећа истог суда не може, само по себи, значити кршење принципа непристрасности суда. Суд је цијенио да нису основани наводи даваоца иницијативе о повреди члана 123. Устава из разлога што уставне гаранције на које указује давалац иницијативе не значе да законитост сваке одлуке коју доноси суд мора бити испитана од стране Врховног суда као највишег суда у Републици Српској, већ подразумијевају да о жалби или другом правном средству одлучи надлежни суд, дакле суд који је законом установљен као надлежан. С тим у вези Суд је имао у виду и да је чланом 35. тачка г) Закона о судовима Републике Српске прописано да Врховни суд Републике Српске заузима начелне ставове ради усаглашавања судске праксе о питањима за која оцијени да су од значаја за јединствену примјену закона у Републици Српској, из чега, по оцјени суда, произлази да се Врховни суд стара о јединственој примјени права, независно од тога да ли је ванредни правни лијек уопште изјављен. Имајући у виду наведено, одређивање који ће надлежни суд да одлучује о жалби против другостепене одлуке је, по оцјени Суда, ствар законодавне политике и процјене цјелисходности појединих законских рјешења, за које, према члану 115. Устава Уставни суд није надлежан. Имајући у виду наведено, Суд је оцијенио да оспорени члан 7. став 1. Закона о измјенама и допунама Закона о прекршајима Републике Српске није у несагласности са чланом 5. став 1. алинеја 4, чланом 123. и чланом 108. став 1. Устава.

Указивање даваоца иницијативе на повреду члан 10. Устава, Суд није прихватио као основано, јер наведена уставна одредба не подразумијева једнакост у апсолутном смислу, већ гарантује једнакост грађана који се налазе у истим правним ситуацијама.

            У односу на дио иницијативе којим се оспоравају одредбе члана 148. ст. 1, 3, 4, 6, 7. и 9. Закона о прекршајима Републике Српске Суд је утврдио да је већ одлучивао о уставности члана 148. Закона о прекршајима Републике Српске („Службени гласник Републике Српске“ број 63/14) и да Одлуком, број У-44/14 од 29. априла 2015. године („Службени гласник Републике Српске“ број 36/15) није прихватио иницијативу за оцјењивање уставности члана 148. Закона о прекршајима Републике Српске у цијелости, јер је оцијенио да оспорено прописивање није у несагласности са Уставом. Имајући у виду наведено, Суд, на основу члана 37. став 1. тачка г) Закона о Уставном суду Републике Српске („Службени гласник Републике Српске“ бр. 104/11 и 92/12) није прихватио иницијативу за покретање поступка за оцјењивање уставности члана 148. ст. 1, 3, 4, 6, 7. и 9. Закона о прекршајима Републике Српске („Службени гласник Републике Српске“ број 63/14 и 110/16), јер је већ одлучивао о истој ствари.

            Како је у току претходног поступка правно стање потпуно уређено и прикупљени подаци пружају поуздан основ за одлучивање, Суд је, на основу члана 40. став 5. Закона о Уставном суду Републике Српске, у овом предмету одлучио без доношења рјешења о покретању поступка.

            На основу изложеног Суд је одлучио као у изреци овог рјешења.

           Ово рјешење Уставни суд је донио у саставу: предсједник Суда мр Џерард Селман и судије: Миленко Араповић, Војин Бојанић, Златко Куленовић, проф. др Душко Медић, Ирена Мојовић, проф. др. Марко Рајчевић и академик проф. др Снежана Савић.

Број: У-42/20

31. марта 2021. године 

 

ПРЕДСЈЕДНИК

УСТАВНОГ СУДA

Мр Џерард Селман, с.р.

 

 

 

Актуелно
27.3.2024.
IN MEMORIAM - Преминуо је бивши предсједник Уставног суда Републике Српске

27.3.2024.
Саопштење за јавност са 310. сједнице Уставног суда Републике Српске

26.3.2024.
Дневни ред 310. сједнице Уставног суда Републике Српске

15.3.2024.
Извјештај о реализацији плана јавних набавки за 2023. годину

8.3.2024.
Извјештај о раду Уставног суда Републике Српске за 2023. годину

28.2.2024.
Саопштење за јавност са 309. сједнице Уставног суда Републике српске

27.2.2024.
Дневни ред за 309. сједницу Уставног суда Републике Српске

22.2.2024.
Одлука о прихватању јавне набавке услуга чишћења пословних просторија (редовног чишћења и одржавања хигијене) у објекту Уставног суда Републике Срспке

22.2.2024.
О Д Л У К А О ПРИХВАТАЊУ ПОНУДЕ ЗА ЈАВНУ НАБАВКУ УСЛУГА ФИЗИЧКО-ТЕХНИЧКОГ ОБЕЗБЈЕЂЕЊА ОБЈЕКТА

Претраживање


Објашњење: унијети једну или више ријечи, на тренутно изабраном језику и у одговарајућем писму (ћирилица или латиница)
Уставни суд Републике Српске, Драшка Божића 2, 78000 Бањалука, Република Српска, Босна и Xерцеговина
Радно вријеме: 8 до 16 часова (понедјељак – петак). Пријем поднесака у писарници и давање доступних обавјештења: 11 до 14 часова (понедјељак – петак)
 
© 2009-2023. Уставни суд Републике Српске. Сва права задржана. | Политика приватности | Услови коришћења
html>