Уставни суд РСОдлукеНовости и саопштењаПриступ информацијамаЈавне набавке
Број предмета: U- / Кључна ријеч:
Година подношења иницијативе: Период окончања поступка: -
Садржани појмови:
 
У поља 'Број предмета' подаци се уносе у формату xxx/yy, гдје је xxx број предмета, а yy година подношења иницијативе.
У поље 'Кључна ријеч' уноси се једна или више ријечи на тренутно изабраном језику и у одговарајућем писму (ћирилица или латиница), како би се пронашле све одлуке које у тексту садрже те ријечи.
Није неопходно попунити сва поља. Кликом на дугме 'Прикажи' добићете све одлуке које задовољавају горње критеријуме.
   ||

         Уставни суд Републике Српске, на основу члана 115. Устава Републике Српске, члана 40. став 5. и члана 61. став 1. тачка г) Закона о Уставном суду Републике Српске („Службени гласник Републике Српске“ бр. 104/11 и 92/12), на сједници одржаној 24. јуна 2020. године,  д о н и о   ј е

 

Р Ј Е Ш Е Њ Е

 

            Не прихвата се иницијатива за оцјењивање уставности члана 27. став 2. тачка 4. Закона о обавезним осигурањима у саобраћају („Службени гласник Републике Српске“ број 82/15).

 

О б р а з л о ж е њ е

 

Заједничка адвокатска канцеларија Ђукић из Бањалуке дала је Уставном суду Републике Српске (у даљем тексту: Суд) иницијативу за покретање поступка за оцјењивање уставности члана 27. став 2. тачка 4. Закона о обавезним осигурањима у саобраћају („Службени гласник Републике Српске“ број 82/15) (у даљем тексту: Закон). Давалац иницијативе сматра да је оспорена законска одредба у супротности са чланом 5. став 1. ал. 1. и 4, те чл. 10. и 13. Устава Републике Српске (у даљем тексту: Устав). Истиче се да је ускраћивање права на накнаду штете адресатима члана 27. став 2. тачка 4. Закона супротно уставном начелу владавине права јер представља противправно задирање у туђа права и поремећај привредно-социјалне равнотеже, те се, истовремено, на овај начин наведеним лицима ускраћује заштита достојанства, тјелесног и духовног интегритета који су зајемчени чланом 13. Устава. Такође давалац иницијативе сматра да оспорена одредба Закона није у сагласности са чланим 154. став 1, чл. 173. и 174. став 1, члану 178. ст. 1-4, те чл. 940. и 941. Закона о облигационим односима („Службени лист СФРЈ“ бр. 29/78, 39/85, 57/89 и „Службени гласник Републике Српске“ бр. 17/93, 3/96, 39/03 и 74/04) из чијег прописивања произлази несумњива обавеза осигуравача да у случају утврђене одговорности осигураника за саобраћајну незгоду, свим оштећеним лицима надокнади штету, због чега је одредба о ускраћивању права на накнаду штете адресатима оспорене законске одредбе дискриминирајућа, те, у контексту члана 178. став 4. изазива правну несигурност.  Ускраћивање права на накнаду штете наведеним лицима је неосновано и са аспекта прописивања чл. 14. и 28. став 1. тачка 4. оспореног закона, јер  из ових одредаба произлази право осигуравача на регрес од осигураника који је изазвао саобраћајну незгоду, тако да осигуравач, исплатом накнаде путнику, не би трпио никакву штету, а тиме би се остварила сврха Закона, тј. заштита трећих лица као оштећених у саобраћају. У иницијативи се наводи да је код релевантног вида одговорности за штету ријеч о одговорности за другога, а претпоставка за остваривање права оштећеног према осигуравачу јесте постојање грађанске одговорности осигураника. Како се одговорност осигуравача изводи из одговорности власника моторног возила (осигураника), давалац иницијативе сматра да је недопустиво, између осталог, да у случају установљавања кривичне одговорности возача, осигуравач избјегне обавезу накнаде штете адресату оспорене законске одредбе. Оспореним прописивањем се утиче и на примјену члана 12. став 3. Закона о парничном поступку („Службени гласник Републике Српске“ бр. 58/03, 85/03, 74/05, 63/07, 49/09 и 61/13) на који се, у поступку накнаде штете, не би могао позвати адресат оспореног члана 27. став 2. тачка 4. Закона. Такође, давалац иницијативе сматра да је оспорено прописивање у супротности са Директивом 2009/103 ЕЗ Европског парламента и Вијећа Европске уније од 16. септембра 2009. године, те чл. 5, 14. и 17. Европске конвенције о заштити људких права и основних слобода (у даљем тексту: Конвенција). У иницијативи се, исто тако, указује на другачија законска рјешења предметне материје у окружењу и Европској унији.

У одговору који је Суду доставила Народна скупштина Републике Српске наводи се да је прописујући као у оспореном члану 27. став 2. тачка 4. законодавац поступио у складу са уставном обавезом заштите приватног и јавног интереса, а узимајући у обзир значај стабилности сектора осигурања, те је, цијенећи разлоге цјелисходности усвојио закон у постојећем тексту. Истиче се да су чланом 27. овог закона утврђена сва лица која немају право на накнаду штете по основу аутоодговорности, а да оспорена одредба закона подразумијева сужени обим искључења који се примјењује само на оштећене путнике који су добровољно ушли у возило уз сазнање за постојање интоксикације возача, а што друштво за осигурање треба да докаже у судском поступку. Уређујући на оспорени начин законодавац је имао у виду да је путник добровољно ушао у возило којим управља возач под дејством алкохола или опојних дрога, те да се, сагласно члану 163. Закона о облигационим односима, сматра да је путник тиме пристао на посљедице или да је требао бити свјестан посљедица такве радње, због чега не може остварити право на накнаду штете. Сазнање путника о ризику, искљујчује га из права на накнаду штете и по основу осигурања од аутоодговорности. Истиче се да је оспорени закон леx специалис, због чега ће се Закон о облигационим односима примјењивати само у случају када Законом о осигурањима у саобраћају није другачије прописано. Наводи се да је оспорено прописивање усклађено са правним тековинама Европске уније и Савјета Европе. С обзиром на изложено предлаже се да Суд не прихвати иницијативу.

Оспореним чланом 27. став 2. тачка 4. Закона о обавезним осигурањима у саобраћају („Службени гласник Републике Српске“ број 82/15) прописано је да право на накнаду штете по основу осигурања од аутоодговорности нема путник који је добровољно ушао у возило којим је проузрокована штета, а којим је управљао неовлашћени возач или возач под дејством алкохола или опојних дрога, ако одговорно друштво за осигурање докаже да је та околност путнику требало да буде позната.   

У поступку оцјењивања уставности члана 27. став 2. тачка 4. Закона, Суд је имао у виду да је Уставом утврђено да Република уређује и обезбјеђује, између осталог, својинске и облигационе односе и заштиту свих облика својине, правни положај предузећа и других организација, основне циљеве и правце привредног развоја, као и друге односе од интереса за Републику (тач. 6, 8. и 18. Амандмана XXXII на Устав, којим је замијењен члан 68. Устава), као и да у складу са чланом 108. Устава закони, статути, други прописи и општи акти морају бити у сагласности са Уставом, те да прописи и други општи акти морају бити у сагласности са законом. Поред тога, Суд је узео у обзир и одредбе Устава, у односу на које давалац иницијативе оспорава члан 27. став 2. тачка 4. Закона, којима је утврђено: да се уставно уређење Републике  темељи на гарантовању и заштити људских слобода и права у складу са међународним стандардима, те владавини права (члан 5. став 1. ал. 1. и 4), да су грађани Републике равноправни у слободама, правима и дужностима, једнаки пред законом и уживају исту правну заштиту без обзира на расу, пол, језик, националну припадност, вјероисповијест, социјално поријекло, рођење, образовање, имовно стање, политичко и друго увјерење, друштвени положај или друго лично својство (члан 10), као и да  су људско достојанство, телесни и духовни интегритет, човекова приватност, лични и породични живот неповредиви (члан 13).

Законом о обавезним осигурањима у саобраћају уређене су ове врсте осигурања, те су, у том смислу, прописана права и обавезе друштава за осигурање која се баве том врстом осигурања, као и права и обавезе осигураника и трећих лица, те обавезе и овлашћења Заштитног фонда Републике Српске, надзор над примјеном Закона, као и прекршајне казне за поступања супротна одредбама Закона. У оквиру регулисања ове области законодавац је као врсту обавезног осигурања у саобраћају предвидио и осигурање власника возила од одговорности за штету проузроковану трећим лицима, тј. осигурање од аутоодговорности (члан 2. став 2), одређујући да је власник возила дужан закључити уговор о осигурању од аутоодговорности за штету коју употребом возила проузрокује трећим лицима због смрти, тјелесне повреде, нарушавања здравља, уништења или оштећења ствари, као и да уговор о осигурању од аутоодговорности покрива одговорност власника, односно корисника возила према трећим лицима која имају захтјев за накнаду штете од одговорног лица које му штету проузрокује, у складу са одредбама прописа којима се уређују облигациони односи (члан 21. ст. 1. и 2). Додатно, законодавац је оспореним законом предвидио: да се на уговоре о обавезном осигурању у саобраћају примјењују одредбе прописа којима се уређују облигациони односи, односно општи и посебни услови у појединим врстама осигурања, ако овим законом није утврђено другачије (члан 3. став 1), као и да је одговорно друштво за осигурање дужно да утврди правни основ и висину одштетног захтјева, те исплати одштету, уз достављање образложене понуде, у року и на начин како је то уређено чланом 22. Закона, те да уколико друштво за осигурање не ријеши одштетни захтјев у року од 60 дана од дана подношења захтјева или уколико оштећено лице има друге разлоге, може тужбом покренути поступак код надлежног суда против одговорног друштва за осигурање, да се тужба поднесена против друштва за осигурање прије истека рока из члана 22. став 1. овог закона сматра преурањеном, да се за подношење тужбе против друштва за осигурање примјењују се рокови застаре, у складу са општим правилима одговорности за штету (члан 24).

Суд је имао у виду да је одредбама члана 5. Конвенције, у односу на које давалац иницијативе оспорава члан 27. став 2. тачка 4. Закона, између осталог, прописано: да свако има право на слободу и безбиједност личности, да се уживање права и слобода предвиђених у овој Конвенцији обезбјеђује без дискриминације по било ком основу, као што су пол, раса, боја коже, језик, вјероисповијест, политичко или друго мишљење, национално или социјално поријекло, веза с неком националном мањином, имовно стање, рођење или други статус (члан 14), да се ништа у овој Конвенцији не може тумачити тако да подразумијева право било које државе, групе или лица да се упусте у неку дјелатност или изврше неки чин који је усмјерен на поништавање било ког од наведених права и слобода или на њихово ограничавање у већој мјери од оне која је предвиђена Конвенцијом (члан 17).

Према становишту Суда, нису основани наводи даваоца иницијативе према којима је оспореним прописивањем провријеђен принцип владавине права из члана 5. став 1. алинеја 4. Устава. Оспорена законска одредба је, према оцјени Суда, у функцији наведеног уставног принципа, јер на јасан и недвосмислен начин омогућава да њени адресати предвиде посљедице својих поступања, због чега резултат примјене оспорене одредбе не може бити контрадикторан легитимним очекивањима ових лица, те не доводи до правне несигурности како се наводи у иницијативи.

Исто тако, оспорена законска одредба се, према становишту Суда, сагласно члану 10. Устава, на једнак начин односи на све адресате која се налазе у истим или сличним правним ситуацијама, чиме су створене претпоставке за њихов равноправан третман у пракси.

Надаље, заштита личних права у правном поретку Републике Српске обезбијеђена јемством из члана 13. Устава, те нормама и принципима кривичноправног и грађанскоправног законодавства, не подразумијева гаранцију да до повреде ових права неће доћи, већ осигурава систем правне заштите од њихове противправне повреде или угрожавања. Суд је утврдио да оспорени закон обезбјеђује механизме овакве заштите, због чега нису основани наводи даваоца иницијативе према којима је прописивање из члана 27. став 2. тачка 4. Закона у супротности са чланом 13. Устава. Овакву своју оцјену Суд је, превасходно, засновао на чињеници да је изузимање адресата оспорене законске одредбе из права на накнаду штете по основу аутоодговорности условно одређено, тј. да до њега не долази по аутоматизму, већ само уколико одговорно друштво за осигурање докаже да су околности које се тичу неовлашћености возача да управља моторним возилом и/или његове интоксикације, требале да буду познате путнику тј. оштећеном. Поред наведеног, оспорени  закон, према становишту Суда, обезбјеђује права оштећених лица и прописивањем супсидијарне примјене Закона о облигационим односима на уговоре о обавезном осигурању у саобраћају (члан 3. став 1. Закона), утврђивањем одговорности власника/корисника моторног возила према трећим лицима која имају одштетни захтјев, у складу са прописима којима се уређују облигациони односи (члан 21. став 2), као и одређивањем стриктног и вишестепеног поступка за рјешавање одштетних захтјева (члан 22. и 24. Закона). С обзиром на изложено, Суд је становишта да нису основани наводи даваоца иницијативе према којима се адресатима оспорене законске одредбе ускраћују уставна јемства из члана 13. Устава, као и да оспореним законским прописивањем нису повријеђене ни гаранције из члана 5. став 1. алинеја 1. Устава.

Суд је утврдио да је законодавац био овлашћен да, уређујући осигурање од аутоодговорности, тј. осигурање власника возила од одговорности за штету проузроковану трећим лицима, утврди, између осталог и оспореним чланом 27. став 2. тачка 4, круг лица  која немају право на накнаду штете по основу ове одговорности. Цијенећи укупне економске показатеље у друштву, те материјалне могућности обвезника осигурања од аутоодговорности, законодавац је осигурање од аутоодговорности регулисао на начин који сматра цјелисходним. Суд се није упуштао у оцјену правичности и оправданости оспореног законског рјешења јер, у складу са чланом 115. Устава, није у надлежности Суда да цијени цјелисходност законодавне политике.

С обзиром на паушалне наводе даваоца иницијативе о повреди чл. 5, 14. и 17. Конвенције, односно недостатак образложења или аргументације у том смислу, Суд није разматрао иницијативу у односу на ове наводе.

Према члану 115. Устава није у надлежности овог суда да оцјењује сагласност оспореног законског прописивања са одредбама члана 154. став 1, чл. 173. и 174. став 1, члана 178. ст. 1‒4, те чл. 940. и 941. Закона о облигационим односима, јер се ради о актима истог доносиоца који имају једнаку правну снагу. Поред тога, није у надлежности Суда да цијени међусобну сагласност одредаба истог општег акта, па тако ни сагласност оспореног члана 27. став 2. тачка 4. Закона са чл. 14. и 28. став 1. тачка 4. Закона, нити да оцјењује примјену прописа те тако ни примјену члана 12. став 3. Закона о парничном поступку, а како се тражи у иницијативи.

У односу на наводе даваоца иницијативе према којима да оспорени 27. став 2. тачка 4. Закона није у складу са Директивом 2009/103 ЕЗ Европског парламента и Вијећа од 16. септембра 2009. године, Суд констатује да ова директива нема карактер међународног уговора потврђеног од стране Босне и Херцеговине, те да Суд, у смислу члана 115. Устава, нема уставноправног основа да врши оцјену сагласности оспореног члана Закона са наведеном директивом.

Исто тако, имајући у виду чланом 115. Устава прописан стандард оцјене у поступцима контроле уставности, наводи предлагача којима се указује на поједина другачија законска рјешења у огружењу и земљама Европске уније, нису од значаја за одлучивање овог суда.

Цијенећи да је у току претходног поступка правно стање потпуно утврђено и да прикупљени подаци пружају поуздан основ за одлучивање, Суд је, на основу члана 40. став 5. Закона о Уставном суду Републике Српске, у овом предмету одлучио без доношења рјешења о покретању поступка. 

На основу изложеног одлучено је као у изреци овог рјешења.

Ово рјешење Уставни суд је донио у саставу: предсједник Суда мр Џерард Селман и  судије: Миленко Араповић, Војин Бојанић, Амор Букић, Златко Куленовић, проф. др Душко Медић, Ирена Мојовић и проф. др Марко Рајчевић.

Број: У-42/19

24. јуна 2020. године 

 

ПРЕДСЈЕДНИК

УСТАВНОГ СУДA

Мр Џерард Селман, с.р.

 

 

 

Актуелно
29.7.2020.
Саопштење за јавност са 130. сједнице Вијећа за заштиту виталног интереса

28.7.2020.
Дневни ред 130. сједнице Вијећа за заштиту виталног интереса

15.7.2020.
Саопштење за јавност са 128. и 129. сједнице Вијећа за заштиту виталног интереса Уставног суда Републике Српске

15.7.2020.
Саопштење за јавност са 259. сједнице Уставног суда Републике Српске

13.7.2020.
Саопштење за јавност са 127. сједнице Вијећа за заштиту виталног интереса

13.7.2020.
Дневни ред 259. сједнице Уставног суда Републике Српске

13.7.2020.
Дневни ред 128. и 129. сједнице Вијећа за заштиту виталног интереса

9.7.2020.
Дневни ред 127. сједнице Вијећа за заштиту виталног интереса

Претраживање


Објашњење: унијети једну или више ријечи, на тренутно изабраном језику и у одговарајућем писму (ћирилица или латиница)
© 2009-2020. Уставни суд Републике Српске. Сва права задржана. | Политика приватности | Услови коришћења
html>