Уставни суд Републике Српске, на основу члана 115. Устава Републике Српске, члана 40. став 5.  и члана 61. став 1. тачка г) Закона о Уставном суду Републике Српске („Службени гласник Републике Српске“ бр. 104/11 и 92/12), на сједници одржаној 31. октобра 2018. године, д о н и о   ј е

Р Ј Е Ш Е Њ Е

         Не прихвата се иницијатива за оцјењивање уставности члана 68. став 3. и члана 71. став 1. Закона о стечају ("Службени гласник Републике Српске" број 16/16).

О б р а з л о ж е њ е

        Лазо Ђурђевић из Шамца дао је Уставном суду Републике Српске иницијативу за покретање поступка за оцјењивање уставности члана 68. став 3. и члана 71. став 1. Закона о стечају ("Службени гласник Републике Српске" број 16/16). Давалац иницијативе тражи оцјену уставности наведених одредби Закона о стечају у односу на члан 39. став 1. и члан 50. Устава Републике Српске, а уз то указује и на неусаглашеност оспорених одредби Закона о стечају са одредбама члана 69. истог закона, којим су прописана ограничења у именовању стечајних управника. Давалац иницијативе тврди  да један стечајни поступак може да траје више година из чега, по његовом мишљењу, произлази да један стечајни управник више година не би имао право да буде именован за стечајног управника, а самим тим не би имао право ни да врши дјелатност стечајног управника.  Према мишљењу даваоца иницијативе,  наведено ограничење нарочито долази до изражаја код лица која се налазе на листи стечајних управника и којима именовање за стечајног управника у одређеном стечајном поступку представља једину могућност да остваре одређену зараду која најчешће, како наводи, није сразмјерна степену одговорности стечајног управника. Образлажући и друге разлоге неуставности оспорених одредби, а указујући и на њихову непримјенљивост,  давалац иницијативе предлаже да Суд утврди да оспорене законске одредбе нису у сагласности са Уставом.

          У одговору који је доставила Народна скупштина Републике Српске оспорени су наводи даваоца иницијативе о несагласности оспорених законских рјешења са члановима 39. и 50. Устава. Оспоравајући наводе даваоца иницијативе у одговору се истиче да су се надлежни органи Републике Српске, приликом усвајања предметног закона, али и у фази његове примјене, кретали у оквиру Уставом предвиђених граница, као и да је законодавац приликом оспореног нормирања имао у виду не само сложеност послова које, у оквиру стечајног поступка, обавља стечајни управник, којег по отварању стечајног поступка именује стечајни судија, него и начело економичности стечајног поступка, које је прописано чланом 11. овог закона, а које захтијева да се стечајни поступак спроведе са што мање трошкова, односно да се смање материјални трошкови који се односе на путне дневнице, трошкове превоза, трошкове преноћишта, одвојени живот и слично. Поред наведеног, у одговору се указује да Уставни суд није надлежан да оцјењује међусобну усаглашеност одредаба истог закона, нити да цијени да ли је законодавно рјешење најбоље рјешење за уређење неког питања, односно да ли је законодавно овлашћење требало бити искоришћено на другачији начин. Сагласно наведеном у одговору се тврди да је законодавац приликом усвајања предметног закона остао у границама својих уставних овлашћења и да је само законодавац тај који може оцјењивати цјелисходност законских одредби приликом њиховог доношења.  

          Оспореним чланом 68. став 3. Закона о стечају ("Службени гласник Републике Српске" број 16/16)  прописано је да изузетно од става 2. овог члана, за стечајног управника може бити именовано лице које се налази на листи са подручја другог мјесно надлежног Суда у Републици Српској, ако на подручју надлежног окружног привредног суда нема довољан број стечајних управника, односно ако су стечајни управници са подручја надлежног окружног привредног суда већ именовани у два стечајна предмета. Према оспореном члану 71. став 1. Закона један стечајни управник може водити један стечајни поступак, а изузетно, када то захтијевају нарочито оправдани разлози, један стечајни управник може истовремено водити два стечајна поступка. 

         Одредбама Устава Републике Српске у односу на које давалац иницијативе оспорава наведене одредбе Закона утврђено је: да свако има право на рад и слободу рада (члан 39. став 1), те да се економско и социјално уређење заснива на равноправности свих облика својине и слободном привређивању, самосталности предузећа и других облика привређивања у стицању и расподјели добити и слободном кретању робе, рада и капитала у Републици као јединственом привредном простору (члан 50).

         Осталим релевантим одредбама Устава за оцјену уставности оспорених одредаба Закона о стечају утврђено је: да Република уређује и обезбјеђује, између осталог, остваривање и заштиту људских права и слобода, контролу законитости располагања средствима правних лица, те  организацију, надлежност и рад државних органа (тач. 5, 9. и 10. Амандмана XXXII на Устав Републике Српске, којим је замијењен члан 68. Устава) и  да се оснивање, надлежност, организација и поступак пред судовима утврђују законом (члан 122).

         Сагласно наведеним уставним овлашћењима,  Законом о стечају уређује се поступак реструктурисања и стечајни поступак, правне посљедице отварања и спровођења стечајног поступка, реорганизација стечајног дужника неспособног за плаћање на основу стечајног плана и међународни стечај. Овим законом је, између осталог, прописано: да се поступак реструктурисања и стечајни поступак спроводи тако да се омогући остваривање највеће могуће вриједности имовине дужника у поступку реструктурисања и стечајног дужника и највећег могућег степена намирења повјерилаца у што краћем времену и са што мање трошкова (члан 11); да је  стечајни поступак посебна врста грађанског судског поступка који суд спроводи ради утврђивања да ли су испуњени законом прописани услови за отварање стечајног поступка над одређеним субјектима и прикупљање и уновчавање цјелокупне имовине стечајног дужника да би се обезбиједило истовремено и равномјерно намирење свих његових повјерилаца, а стечајни управник  орган стечајног поступка који, под надзором стечајног судије и повјерилаца обавља послове органа стечајног дужника, прикупља и уновчава имовину стечајног дужника, те припрема и спроводи намирење (члан 15. тач. 1. и 14);  да стечајни судија именује стечајног управника рјешењем о отварању стечајног поступка, те да за стечајног управника  стечајни судија може именовати лице које се налази на листи стечајних управника за подручје мјесно надлежног суда (члан 68. ст. 1. и 2);  да за стечајног управника не могу бити именована лица која су таксативно наведена у тач. 1. до 7. (члан 69);  да у стечајним поступцима мале вриједности стечајни управник може водити више од два стечајна поступка, а  да је стечајни поступак мале вриједности онај стечајни поступак у којем очекивана вриједност стечајне масе није већа од 100.000 КМ (члан 71. ст. 2. и 3). Такође,  овим законом су прописана права стечајног управника (члан 72), обавезе стечајног управника (члан 73), те одговорност и осигурање стечајног управника (члан 74).

         Полазећи од изложеног Суд је оцијенио да оспорене одредбе члана 68. став 3. и члана 71. став 1. Закона о стечају нису у несагласности са Уставом. Приликом овакве оцјене Суд је имао у виду да је законодавац овлашћен да уреди све битне елементе стечајног поступка као посебне врсте грађанског судског поступка који суд спроводи ради утврђивања да ли су испуњени законом прописани услови за отварање стечајног поступка над одређеним субјектима и прикупљања и уновчавања цјелокупне имовине стечајног дужника да би се обезбиједило истовремено и равномјерно намирење свих његових повјерилаца, а у оквиру тога да регулише и питања правног положаја и статуса стечајних управника као што су: именовање стечајног управника, услови за полагање стручног испита за стечајног управника и уврштавање на листу стечајних управника, поступак именовања стечајног управника, права, обавезе, одговорности и осигурање стечајног управника и др. С тим у вези Суд је утврдио да су оспорена законска рјешења којима су прописана ограничења у именовању стечајних управника, те утврђен број стечајних предмета које може водити један стечајни управник на два предмета питање цјелисходности, односно одговарајуће законодавне политике у оквиру Уставом утврђеног овлашћења законодавца да уређује поступак пред судовима, контролу законитости располагања средствима правних лица, као и  организацију, надлежност и рад државних органа. При томе, Уставни суд, сагласно члану 115. Устава, није надлежан да одлучује о цјелисходности и оправданости појединих законских рјешења, јер се ради о питањима из домена законодавне политике  у оквиру које се цијени рационалност појединих законских рјешења.

         Наводи даваоца иницијативе да оспорене одредбе Закона о стечају нису сагласне са Уставом зајемченим правом на рад из члана 39. став 1. Устава се, по оцјени Суда, не могу  прихватити као основани, будући да прописивање ограничења која се тичу именовања стечајних управника, те лимитирање броја стечајних предмета које може водити један стечајни управник нема значење ограничења права на рад, већ уређивања питања која се тичу поступка пред судовима, имајући притом у виду специфичност стечајног поступка и потребу хитног поступања, као и потпуне посвећености стечајног управника додијељеним предметима.

         Што се тиче навода  иницијативе да је оспореним одредбама Закона повријеђен члана 50. Устава, Суд је оцијенио да се наведена уставна одредба не може довести у везу са оспореним одредбама Закона којима је прописан начин ограничења у именовању стечајних управника односно утврђен  број предмета који може водити стечајни управник, а не правни положај субјеката привређивања. 

         Осим наведеног, сагласно одредбама члана 115. Устава, Уставни суд није надлежан да оцјењује међусобну усклађеност одредаба истог закона. Такође, Уставни суд није надлежан да одлучује ни о  питањима која се  односе на примјену прописа.

        С обзиром на то да је у току претходног поступка правно стање потпуно утврђено и да прикупљени подаци пружају поуздан основ за одлучивање, Суд је, на основу члана 40. став 5. Закона о Уставном суду Републике Српске, одлучио без доношења рјешења о покретању поступка.

        На основу изложеног  одлучено је као у изреци овог рјешења.

       Ово рјешење Уставни суд је донио у саставу: предсједник Суда мр Џерард Селман и судије: Миленко Араповић, Војин Бојанић, Амор Букић, Златко Куленовић, проф. др Душко Медић, Ирена Мојовић, проф. др Марко Рајчевић и академик проф. др Снежана Савић.