Уставни суд Републике Српске, на основу члана 115. Устава Републике Српске, члана 37. став 1. тачка б) и члана 61. став 1. тачка д) Закона о Уставном суду Републике Српске (''Службени гласник Републике Српске'' бр. 104/11 и 92/12), на сједници одржаној 26. септембра 2018. године,    д о н и о    је

  Р Ј Е Ш Е Њ Е

    Не прихвата се иницијатива за покретање поступка за оцјењивање уставности члана 31. Закона о платама запослених у органима управе Републике Српске ("Службени гласник Републике Српске" бр. 118/07, 116/09, 1/11, 1/12 и 116/12).

О б р а з л о ж е њ е

        Бојан Пеулић, адвокат из Бање Луке, дао је Уставном суду Републике Српске иницијативу за покретање поступка за оцјењивање уставности члана 20. Закона о платама запослених у органима управе Републике Српске ("Службени гласник Републике Српске" бр. 118/07, 116/09, 1/11, 1/12 и 116/12). С обзиром на то да је у иницијативи цитирана одредба овог закона која се оспорава, евидентно је да је давалац иницијативе омашком као оспорену норму означио члан 20. умјесто члана 31. предметног закона. У иницијативи се наводи да је Уставни суд Републике Српске, у својој одлуци број У-60/06 од 5. јула 2007. године,  указао да је начелом уставности и законитости утврђена супрематија Устава у односу на закон и друге прописе, те закона у односу на подзаконске акте, тако да овај принцип представља један од битних елемената остваривања владавине права. Поред тога, давалац иницијативе истиче да је у истој одлуци овај суд утврдио да Устав Републике Српске не познаје хијерархијско рангирање законских норми, те да нема упоришта у Уставу нормирање којим се даје приоритет у примјени једног закона у односу на други. Како се оспореном нормом Закона о платама запослених у органима управе Републике Српске даје приоритет у примјени овог закона у случају да је материја која је предмет његовог регулисања на другачији начин уређена другим законима и општим актима, у иницијативи се тражи да Суд, сходно свом раније заузетом ставу у предмету број У-60/06, утврди да и оспорена одредба члана 31. овог закона није у сагласности са Уставом.  

          Оспореном одредбом члана 31. Закона о платама запослених у органима управе Републике Српске ("Службени гласник Републике Српске" бр. 118/07, 116/09, 1/11, 1/12 и 116/12) прописано је да у случају да је материја која је предмет регулисања овог закона на другачији начин уређена законима и другим општим актима, примјењиваће се одредбе овог закона.  

    У току поступка Суд је имао у виду да је оспорени Закон о платама запослених у органима управе Републике Српске ("Службени гласник Републике Српске" бр. 118/07, 116/09, 1/11, 1/12 и 116/12) престао да важи ступањем на снагу Закона о платама запослених у органима управе Републике Српске ("Службени гласник Републике Српске" бр. 31/14, 33/14 и 116/16), те да је и овај закон престао да важи ступањем на снагу Закона о платама запослених у органима управе Републике Српске ("Службени гласник Републике Српске" број 66/18).

        С обзиром на то да је иницијатива за покретање поступка за оцјењивање предметне законске одредбе поднесена 14. новембра 2017. године, дакле након истека године дана од дана престанка важења оспореног закона, Суд је, на основу члана 37. став 1. тачка б) Закона о Уставном суду Републике Српске, одлучио да не прихвати  ову иницијативу.

    Ово рјешење Уставни суд је донио у саставу: предсједник Суда мр Џерард Селман и судије: Миленко Араповић, Војин Бојанић, Амор Букић, Златко Куленовић, проф. др Душко Медић, Ирена Мојовић, проф. др Марко Рајчевић и академик проф. др Снежана Савић.