Уставни суд Републике Српске, на основу члана 115. Устава Републике Српске, члана 40. став 5. и члана 61. став 1. тачка г)  Закона о Уставном суду Републике Српске („Службени гласник Републике Српске” бр. 104/11 и 92/12), на сједници одржаној  23. маја 2018. године,  д о н и о  ј е 

Р Ј Е Ш Е Њ Е

Не прихвата се иницијатива за оцјењивање уставности члана 123. став 1. и члана 163. став 1. Закона основном образовању и васпитању („Службени гласник Републике Српске“ бр. 74/08, 71/09, 104/11 и 33/14) у вријеме важења.

О б р а з л о ж е њ е

           Далиборка Дракуловић из Котор Вароша дала је Уставном суду Републике Српске (у даљем тексту: Суд) иницијативу за оцјењивање уставности Закона о основном образовању и васпитању („Службени гласник Републике Српске“ број 74/08), којом се, у суштини, оспоравају одредбе члана 123. став 1. и члана 163. став 1. овог закона. Како се наводи, оспореним прописивањем је повријеђена једнакост права на рад будући да обавезује лица која немају завршен правни факултет, а која су запослена на радном мјесту секретара у основној школи, да у року из члана 163. став 1. Закона, испуне услов који се тиче поменутог нивоа и врсте образовања. Истиче се, такође, да законодавац није предвидио олакшице за ову категорију радника у смислу обавезе послодавца да им одреди краће радно вријеме или обезбиједи финансијску подршку за студирање, као и да због финансијских и породичних околности даватељица иницијативе није била у могућности да поступи у складу са оспореним одредбама Закона, због чега је послодавац са њом раскинуо уговор о раду.

          У одговору који је доставила Народна скупштина Републике Српске истиче се да нису основани наводи из иницијативе, као и да је она резултат погрешног тумачења Устава. Одговором се истиче да је законодавац поступао у оквиру својих овлашћења утврђених тач. 6. и 12. Амандмана XXXII на Устав којим је замијењен члан 68. Устава, када је на оспорени начин прописао услове које, у погледу нивоа и врсте образовања, мора испуњавати лице запослено на пословима секретара школе. Такође наводи се да иницијатива има карактер приједлога за измјене и допуне оспореног закона који је престао да важи ступањем на снагу Закона о основном васпитању и образовању („Службени гласник Републике Српске“ број 44/17). Доносилац оспореног акта сматра да су предметна законска рјешења ствар законодавне политике, те да није у надлежности Суда да цијени њену оправданост. 

          Оспореним чланом 123. став 1. Закона основном образовању и васпитању („Службени гласник Републике Српске“ бр. 74/08, 71/09, 104/11 и 33/14) прописано је да послове секретара школе може обављати лице са завршеним првим циклусом студијског програма или еквивалент – правни факултет, док оспорени члан 163. став 1. Закона уређује да лица затечена на радним мјестима секретара и рачуновође која не испуњавају услове из ст. 1. и 2. члана 123. овог закона, а по прописима важећим до ступања на снагу овог закона су испуњавала услове за обављање тих послова, дужна су да у року од седам година од ступања на снагу овог закона испуне потребне услове у погледу нивоа и врсте образовања.

            Разматрајући дату иницијативу Суд је, прије свега, утврдио да је чланом 184. Закона о основном васпитању и образовању („Службени гласник Републике Српске“ бр. 44/17 и 31/18) прописано да ступањем на снагу овог закона престаје да важи Закон о основном образовању и васпитању („Службени гласник Републике Српске“ бр. 74/08, 71/09, 104/11 и 33/14). Имајући у виду чињеницу да од престанка важења оспореног закона до покретања поступка пред овим судом није протекло више од једне године, Суд је, на основу члана 3. Закона о Уставном суду Републике Српске („Службени гласник Републике Српске“ бр. 104/11 и 92/12), уставност оспорених одредаба оцјењивао у вријеме њиховог важења.

    У поступку оцјењивања уставности оспорених одредаба Закона Суд је имао у виду да је Уставом Републике Српске утврђено: да су грађани Републике равноправни у слободама, правима и дужностима, да су једнаки пред законом и уживају исту правну заштиту без обзира на расу, пол, језик, националну припадност, вјероисповест, социјално поријекло, рођење, образовање, имовно стање, политичко и друго увјерење, друштвени положај или друго лично својство (члан 10), да свако има право на рад и слободу рада, те да је свако слободан у избору занимања и запослења и да му је под једнаким условима доступно радно мјесто и функција, као и да запосленима може престати радни однос противно њиховој вољи на начин и под условима који су утврђени законом и колективним уговором (члан 39. ст. 1, 2. и 3), да Република уређује и обезбјеђује систем јавних служби, те, између осталог, радне односе и запошљавање (тач. 11. и 12. Амандмана XXXII на Устав Републике Српске којим је замијењен члан 68. Устава), да закони, статути, други прописи и општи акти морају бити у сагласности са Уставом, док прописи и други општи акти морају бити у сагласности са законом (члан 108).

Сагласно уставном овлашћењу, Народна скупштина Републике Српске је донијела оспорени закон уређујући дјелатност основног образовања и васпитања као дио јединственог система образовања Републике Српске, оснивање и престанак рада школе, планове и програме рада, упис и статус ученика, образовање и васпитање ученика са сметњама у психофизичком развоју у специјалним одјељењима и специјалним школама, музичко и балетско образовање и васпитање, статус наставника, стручних сарадника и осталих запослених, управљање и руковођење школом и процедура избора органа управљања и руковођења, признавање свједочанстава, евиденција, јавне исправе и печат, обезбјеђење средстава, надзор над радом установа основног образовања и васпитања, дефинисани прекршаји и санкције за поступања супротна Закону.

Имајући у виду да Република уређује и обезбјеђује систем у области образовања, те да је основно образовање дјелатност од општег друштвеног интереса, Суд је утврдио да је законодавац био овлашћен да пропише врсту и ниво стручне спреме које мора имати лице запослено на пословима секретара школе, као и да уреди рок у коме су лица већ распоређена на ове послове обавезна да своју стручну оспособљеност прилагоде утврђеним условима. Такође, према оцјени Суда, прописивање из члана 123. став 1. и члана 163. став 1. Закона је у складу са начелима из чл. 10. и 39. Устава, јер се под истим условима и на једнак начин односи на све кандидате у истим правним ситуацијама, због чега није ограничено нити повријеђено право на рад и права која из тог проистичу.

 Које ће услове законодавац предвидјети када су степен и врста стручне спреме за обављање послова секретара школе у питању, ствар је законодавне политике о чијој оправданости, према члану 115. Устава, Суд није надлежан да одлучује.

Узимајући у обзир чланом 115. утврђен стандард оцјене у поступцима апстрактне контроле уставности, наводи према којима је законодавац пропустио да послодаваца обавеже да одреди скраћено радно вријеме или да релевантној категорији радника обезбиједи финансијску подршку за студирање, као и немогућност даватељице иницијативе да поступи сагласно утврђеној законској обавези, нису од уставноправног значаја.

С обзиром на то да је у току претходног поступка правно стање потпуно утврђено и да прикупљени подаци пружају поуздан основ за одлучивање, Суд је, на основу члана 40. став 5. Закона о Уставном суду Републике Српске, у овом предмету одлучио без доношења рјешења о покретању поступка.

На основу изложеног Суд је одлучио као у изреци овог рјешења.

Ово рјешење Уставни суд је донио у саставу: предсједник Суда мр Џерард Селман и судије: Миленко Араповић, Војин Бојанић, Амор Букић, Златко Куленовић, проф. др Душко Медић, Ирена Мојовић, проф. др Марко Рајчевић и академик проф. др Снежана Савић.