Уставни суд РСОдлукеНовости и саопштењаПриступ информацијамаЈавне набавке
Број предмета: U- / Кључна ријеч:
Година подношења иницијативе: Период окончања поступка: -
Садржани појмови:
 
У поља 'Број предмета' подаци се уносе у формату xxx/yy, гдје је xxx број предмета, а yy година подношења иницијативе.
У поље 'Кључна ријеч' уноси се једна или више ријечи на тренутно изабраном језику и у одговарајућем писму (ћирилица или латиница), како би се пронашле све одлуке које у тексту садрже те ријечи.
Није неопходно попунити сва поља. Кликом на дугме 'Прикажи' добићете све одлуке које задовољавају горње критеријуме.
   ||

Уставни суд Републике Српске, на основу члана 115. Устава Републике Српске, члана 40. став 5. и члана 61. став 1. тачка г)  Закона о Уставном суду Републике Српске (“Службени гласник Републике Српске” бр. 104/11 и 92/12), на сједници одржаној 23. маја 2018. године, д о н и о  ј е

 

Р Ј Е Ш Е Њ Е

 

           Не прихвата се иницијатива за оцјењивање уставности члана 433. став 1. Закона о парничном поступку (Службени гласник Републике Српске бр. 58/03, 85/03, 74/05, 63/07, 49/09 и 61/13).

 

О б р а з л о ж е њ е

 

          Жељко Бубић из Бањалуке дао је Уставном суду Републике Српске (у даљем тексту: Суд) иницијативу за покретање поступка за оцјењивање уставности члана 433. став 1. Закона о парничном поступку („Службени гласник Републике Српске“ бр. 58/03, 85/03, 74/05, 63/07, 49/09 и 61/13) (у даљем тексту: Закон). Давалац иницијативе наводи да оспорени члан Закона није у сагласности са  чланом 108. Устава Републике Српске, односно да се оспореном законском одредбом онемогућава остваривање права на подношење и изјављивање жалбе због погрешно или непотпуно утврђеног чињеничног стања у споровима мале вриједности, а што је, како истиче, загарантовано чланом 113. став 1. Устава. Поред тога, у иницијативи је наведено да онемогућавање свим субјектима у правном промету да изјављују суспензивно и деволутивно правно средство на исти начин у свим споровима, без обзира на висину вриједности спора, доводи до неједнакости у правном промету, што се, по његовом мишљењу, индиректно одражава и на заштиту грађанских права и људских слобода загарантованих уставом и Европском конвенцијом о заштити људских права и слобода. Због свега наведеног, односно због несагласности оспорене одредбе члана 433. став 1. Закона са члановима 16, 111. и 113. Устава  Републике Српске, предлаже да се поднесена иницијатива усвоји.   

            У одговору који је, на наводе из иницијативе, Суду доставила Народна скупштина Републике Српске, поред тога што иницијативу сматрају неоснованом и да се њоме погрешно и непотпуно тумачи Устав Републике Српске, наведено је да сматрају да је поступак у стварима мале вриједности (тзв. малични поступак) посебан парнични поступак који карактерише сумарност као посљедица економичности и ефикасности на којима је уређен. Наведена сумарност, по њиховом мишљењу, не доводи у питање начело законитости и правилности у одлучивању, те у прилог наведеном, истичу и друге специфичности спорова мале вриједноси који се разликују од спорова у редовном парничном поступку. Тако, између осталог, наводе да је чињеница да одређене врсте спорова, без обзира на вриједност предмета спора, по самом закону, не могу да буду спорови мале вриједности, те да судови у овим поступцима доносе рјешења или пресуде којима се окончава  поступак. Поред тога, истичу да странке имају право жалбе против наведених одлука и да је суд дужан да у пресуди, односно рјешењу, наведе разлоге због којих се може изјавити жалба, те да погрешно и непотпуно утврђено чињенично стање не представља жалбени разлог и не може бити предмет жалбеног поступка. Наводећи да ови спорови нису новитет у Закону, односно да поред Закона о парничном поступку бивше СФРЈ, и Закони о парничном поступку сусједних земаља садрже идентичне одредбе о споровима мале вриједности, те да предметни закон обезбјеђује легислативни оквир за оставривање основних слобода, права и дужности грађана Републике Српске ‒ предлажу да Суд не прихвати поднесену иницијативу.

           Оспореним чланом 433. став 1. Закона прописано је да се пресуда или рјешење којим се завршава спор мале вриједности може побијати само због повреде одредаба парничног поступка и због погрешне примјене материјалног права

            У поступку оцјењивања уставности оспорене законске одредбе, Суд је имао у виду одредбе Устава Републике Српске у односу на које се односи  оспоравање члана 433. став 1. Закона, као и одредбе које су, по његовој оцјени, од значаја у овом предмету, којима је утврђено: да су грађани равноправни у слободама, правима и дужностима, једнаки пред законом и уживају исту правну заштиту, без обзира на расу, пол, језик, националну припадност, вјероисповијест, социјално поријекло, рођење, образовање, имовно стање, политичко и друго увјерење, друштвени положај или друго лично својство (члан 10); да свако има право на једнаку заштиту својих права у поступку пред судом и другим државним органом и организацијом и да је свакоме зајемчено право на жалбу  или друго правно средство против одлуке којом се рјешава о његовом праву или на законом заснованом интересу (члан 16);  да државни органи и организације које врше јавна овлашћења могу у појединачним стварима рјешавати о правима и обавезама грађана или примјењивати мјере принуде и ограничења само у законом прописаном проступку у коме је свакоме дата могућност да брани своја права и интересе и да против донесеног акта изјави жалбу, односно употријеби друго законом предвиђено правно средство (члан 111); да се против појединачних аката судова, управних и других државних органа, као и организација које врше јавна овлашћења, донесених у првом степену може изјавити жалба надлежном органу и да се законом, изузетно, може искључити жалба, ако је на други начин обезбијеђена заштита права и законитости (члан 113. ст. 1. и 2); да закони, статути,  други прописи и општи акти морају бити у сагласности са законом (члан 108. став 1) и да се оснивање, надлежност, организација и поступак пред судовима утврђује законом (члан 122).

            Поред наведених одредаба Устава Републике Српске, Суд је имао у виду да је и одредбама Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода, у члану 6. став 1. утврђено да свако, током одлучивања о његовим грађанским правима и обавезама, има право на правичну и јавну расправу у разумном року пред независним и непристрасним судом, образованим на основу закона, а чланом 14. да се уживање права и слобода предвиђених у овој Конвенцији обезбјеђује без дискриминације по било ком основу, као што су пол, раса, боја коже, језик, вјероисповијест, политичко и друго мишљење, национално или социјално поријекло, веза с неком националном мањином, имовно стање или други статус.

            Такође, Суд је утврдио да се Законом одређују правила поступка на основу којих основни судови, окружни судови и Врховни суд Републике Српске расправљају и одлучују у грађанскоправним споровима ако посебним законом није другачије одређено. Овим законом је у члану 428. прописано: да су спорови мале вриједности, у смислу одредаба овог закона: спорови у којима се тужбени захтјев односи на потраживање у новцу који не прелази износ од 5000 конвертибилних марака (став 1); спорови у којима се тужбени захтјев не односи на потраживање у новцу, а тужилац је у тужби је навео да пристаје да умјесто испуњења одређеног захтјева прими одређени новчани износ који не прелази износ из става 1. овог члана (став 2);  спорови  у којима предмет тужбеног захтјева није новчани износ, већ предаја покретне ствари чија вриједност, коју је тужилац у тужби навео, не прелази вриједност из става 1. овог члана (став 3).

        Имајући у виду наведено, те садржај иницијативе, Суд је оцијенио да оспорена одредба члана 433. став 1. Закона није несагласна са наведеним одредбама Устава Републике Српске, као ни са чланом 6. став 1. Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода, јер је законодавац, сагласно уставном овлашћењу из члана 122. Устава, да се поступак пред судовима, у овом случају парнични поступак, уређује законом, те у складу са властитим потребама и захтјевима правног система, имао слободу да, поред осталог, одреди обим, односно границе жалбе. Оспореним законским рјешењем се, по оцјени Суда, сви субјекти у правном промету не онемогућавају да изјављују суспензивно и деволутивно правно средство на исти начин у свим споровима, без обзира на висину вриједности спора, како тврди давалац иницијативе, већ  се парничним странкама само ограничава обим овог права, односно обим жалбе, тако што се она не може поднијети због погрешно или непотпуно утврђеног чињеничног стања. Поред тога, оспореним прописивањем, по оцјени Суда, законодавац није парничним странкама ускратио Уставом гарантовану једнакост у правном промету, већ је, одређујући, на основу слободне процјене, који спорови спадају у спорове мале вриједности, те имајући у виду значај и природу појединих предмета, као и ефикасност вођења парничног поступка, прописао ограничење наведених права у одговарајућем обиму. Овакво ограничење није неразумно, нити претјерано, јер је у суштини у складу са ефикасношћу парничног поступка и са правном природом спора.

         Такође, Суд је оцијенио да прописивањем као у оспореној одредби члана 433. став 1. Закона нису ускраћене основне процесне гаранције из члана 6. став 1. Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода, односно да је наведено ограничење обима права приступа суду, са становишта стандарда ове Конвенције, дозвољено јер спада у домен дискреционог права сваке државе да уреди право на жалбу. 

Како је у току претходног поступка правно стање потпуно утврђено и прикупљени подаци пружају поуздан основ за одлучивање, Суд је, у складу са чланом 40. став 5. Закона о Уставном суду Републике Српске, о уставности оспорене одредбе члана 433. став 1. Закона о парничном поступку одлучио без доношења рјешења о покретању поступка.

На основу изложеног Суд је одлучио као у изреци овог рјешења.

Ово рјешење Уставни суд је донио у саставу: предсједник Суда мр Џерард Селман и судије: Миленко Араповић, Војин Бојанић, Амор Букић, Златко Куленовић, проф. др Душко Медић, Ирена Мојовић, проф. др Марко Рајчевић и академик проф. др Снежана Савић.

Број: У-65/17

23. маја 2018. године 

 

ПРЕДСЈЕДНИК

УСТАВНОГ СУДA

Мр Џерард Селман, с.р.

ИРЕНА МОЈОВИЋ, судија Уставног суда Републике Српске

На основу одредби члана 14. став 2. Закона о Уставном суду Републике Српске ( „Службени гласник Републике Српске“  број 104/11 и 92/12) и члана 31. став 4. и 5. Пословника о раду  Уставног суда Републике Српске („Службени гласник Републике Српске“ број 114/12. 29/13 и 90/14), дајем

 

ИЗДВОЈЕНО МИШЉЕЊЕ

 

На Рјешење Уставног суда Републике Српске број У- 65/17 од 23. 5. 2018. године којим није прихваћена  иницијатива за оцјењивање уставности одредбе члана 433. став 1. Закона о парничном поступку Републике Српске („Службени гласник Републике Српске“ број 58/03, 85/03, 74/05,  63/07, 49/09 и 61/13)       

Након гласања  против Рјешења, издвојила сам  своје мишљење како слиједи:

Законом о парничном поступку  ( у даљем тексту: Закон), одређују се правила поступка на основу којих основни судови, окружни судови и Врховни суд Републике Српске расправљају и одлучују у грађанскоправним споровима ако посебним законом није другачије одређено. Пресуда се може побијати жалбом:  због повреде одредаба парничног поступка; због погрешно или непотпуно утврђеног чињеничног стања; због погрешне примјене материјалног права ( члан 208. став 1). Погрешно или непотпуно утврђено чињенично стање постоји кад је суд неку одлучну чињеницу погрешно утврдио, односно кад је није утврдио. Непотпуно утврђено чињенично стање постоји и кад на то указују нове чињенице или нови докази ( члан 201).

Спорови мале вриједности, у смислу овог закона, су спорови у којима се тужбени захтјев односи на потраживање у новцу, које не прелази износ од 5000 КМ ( члан 429. став 1. Закона). Познато је да материја спорова мале вриједности покушава балансирати између тежње да се омогући заштита интереса сваког грађанина, с тежњом да се рационализира рад суда и смањи број списа који чекају окончање поступка. Није спорно да је чланом 433. став 1. Закона омогућено подношење жалбе као редовног правног лијека на пресуде у споровима мале вриједности. Но, значајна разлика у односу на остале спорове је у томе што се у споровима мале вриједности  жалба не може поднијети из сва три разлога која су прописана одредбама члана 208. став 1. Закона, него само  због повреде одредаба парничног поступка и због погрешне примјене материјалног права. У споровима мале вриједности искључен је разлог за подношење жалбе због погрешно или непотпуно утврђеног чињеничног стања.

Разумљиво је да законско  уређивање разлога за жалбу у споровима заиста мале вриједности може   имати ограничење по основу висине вриједности ових спорова, које је било прописано и у ранијим законима о парничном поступку. Међутим, сматрам да не постоји легитиман циљ којим се може оправдати управо овакво  прописивање као у члану 429. став 1. Закона, услијед којега је, по мом мишљењу,  непропорционално и неразумно ограничено право на потпуну жалбу по свим основама из Закона. Ово због тога што, према оспореној  одредби члана 433. став 1. Закона, у највећем броју спорова није омогућена жалба по њеном битном основу, а то је погрешно утврђено  чињенично стање. Ни материјално право се не може правилно примијенити ако претходно није утврђено истинито чињенично стање, па ни по овом основу овако прописана жалба не би била дјелотворна.

Иницијативом се не оспорава сама прописана висина вриједности спорова мале вриједности, но, сматрам да се, без оцјењивања уставности и ове законске одредбе,  сагласно овлаштењу Суда према  Закону  о Уставном суду Републике Српске ( „Службени гласник Републике Српске“ број  104/11 и 92/12) није могло доћи до суштинске оцјене уставности, која је тражена иницијативом. Имајући у виду висину примања у Републици Српској, овако прописана, по мом мишљењу, превисока вриједност за спорове мале вриједности проузрокује правну несигурност и неједнакост  грађана по основу имовинског стања, што је супротно гаранцији забране дискриминације из члана 10. Устава. Опште је познато да су углавном грађани слабијег имовинског стања странке у споровима мале вриједности. Овако превисоко постављеним износом  законодавац је озбиљно довео у питање не само апстрактну правну једнакост, него и сагласност оспорене законске одредбе  са чланом 16. Устава, којим је гарантовано да свако има право на једнаку заштиту својих права у поступку пред судом и да је свакоме зајамчено право на жалбу против одлуке којом се рјешава о његовом праву или на законом заснованом интересу.

У односу на прописану вриједност спорова мале вриједности  до 5000 КМ у Републици Српској, она је знатно већа него у неким земљама у окружењу, па је нпр. у Црној Гори тај износ до 1000 еура, у Хрватској до 1350 еура, а у економски јачим и богатијим земљама Европске уније је до 2000 еура. У периоду од 2003.године када је Законом о парничном поступку Републике Српске била прописана вриједност спорова мале вриједности до 3000 КМ, па до 2013.године, када је прописана у износу до 5000 КМ, нису се промијенили разлози за жалбу у споровима мале вриједности. Међутим, недостаје  објективни разлог за овакво енормно повећање вриједности до које се спорови сматрају споровима мале вриједности, пошто су економске прилике у Републици неспорно  такве да објективно висину вриједности спорова мале вриједности чак до 5000 КМ чине неоправданим ограничавајућим условом за једнак приступ жалби по свим основама, дакле, за једнак приступ суду. Сматрам да не постоји легитиман циљ којим се може оправдати овакво ограничење права на изјављивање жалбе у споровима тзв. мале вриједности и да овакво прописивање није уставноправно утемељено.

Сматрам да овакво ограничење заштите права на жалбу по основу погрешно и непотпуно утврђеног чињеничног стања, које је условљено и ограничено прописаном вриједношћу спорова мале вриједности, није довољно засновати на овлаштењима законодавца из члана 122. Устава, нити разлозима цјелисходности Закона. По мом мишљењу, овакво ограничење жалбених разлога. не може  се оправдати ни цјелисходношћу, ни законодавном политиком у толикој мјери да се у овом случају Уставни суд не би могао упуштати у оцјену уставности.

Законодавној  политици и цјелисходности закона Устав је поставио границе и то у првом реду основним начелима заштите људских права, а затим чланом 48. став 1. Устава, којим је прописано да се права и слободе зајамчени овим уставом не могу одузети нити ограничити и чланом 49. став 1. и 2.  Устава којим прописано да се слободе и права остварују непосредно на основу Устава, осим кад је Уставом прописано да се услови за остваривање појединих од њих утврђују законом, а законом се може прописати начин остваривања појединих права само када је то неопходно за њихово остваривање. Сходно наведеном, сматрам да је оспорена одредба несагласна и са одредбом члана 108. став 1. Устава према којој закони морају бити у сагласности с Уставом.  Дакле, да би ограничење разлога за жалбу у вези са прописаном висином вриједности спорова мале вриједности било сагласно Уставу, ове  одредбе Устава морају бити поштоване, да ограничење не би угрозило суштину самог права.

Уставно уређење Републике Српске темељи се, између осталог на гарантовању и заштити људских слобода и права у складу са међународним стандардима, социјалној правди и владавини права ( члан 5. став 1 алинеје 1, 3. и 4. Устава). Темељно  начело владавине права  из члана 5. Устава заснива се на правној сигурности, што између осталог подразумијева право сваког да не буде неуставно и незаконито стављен у неповољнији материјални и процесни положај, између осталог и пред другостепеним судом у поступку по жалби. Но, жалба прописана чланом 433. став 1. Закона, под условом прописаним одредбом члана 429. став 1. Закона, не може се сматрати ефикасним правним средством, јер непропорционално ограничење овог правног средства може довести до неједнаке законске заштите права грађана пред судовима, а као крајња посљедица је смањење правне сигурности.

 

Бања Лука, 23.5.2018.године                                                              ИРЕНА МОЈОВИЋ, судија, с.р.

 

 

Актуелно
28.11.2018.
Саопштење за јавност са 237. сједнице Уставног суда Републике Српске

27.11.2018.
Дневни ред 237. сједнице Уставног суда Републике Српске

31.10.2018.
Саопштење за јавност са 236. сједнице Уставног суда Републике Српске

30.10.2018.
Дневни ред 236. сједнице Уставног суда Републике Српске

26.9.2018.
Саопштење за јавност са 235. сједнице Уставног суда Републике Српске

25.9.2018.
Дневни ред 235. сједнице Уставног суда Републике Српске

24.9.2018.
Саопштење за јавност са 118. сједнице Вијећа за заштиту виталног интереса

24.9.2018.
Дневни ред 118. сједнице Вијећа за заштиту виталног интереса

Претраживање


Објашњење: унијети једну или више ријечи, на тренутно изабраном језику и у одговарајућем писму (ћирилица или латиница)
© 2009-2018. Уставни суд Републике Српске. Сва права задржана. | Политика приватности | Услови коришћења
html>