Уставни суд РСОсновни актиСудска праксаНовости и саопштењаПословање
Број предмета: U- / Кључна ријеч:
Година подношења иницијативе: Период окончања поступка: -
Садржани појмови:
 
У поља 'Број предмета' подаци се уносе у формату xxx/yy, гдје је xxx број предмета, а yy година подношења иницијативе.
У поље 'Кључна ријеч' уноси се једна или више ријечи на тренутно изабраном језику и у одговарајућем писму (ћирилица или латиница), како би се пронашле све одлуке које у тексту садрже те ријечи.
Није неопходно попунити сва поља. Кликом на дугме 'Прикажи' добићете све одлуке које задовољавају горње критеријуме.
   ||

      Уставни суд Републике Српске, на основу члана 115. Устава Републике Српске и члана 61. став 1. тачка г)  Закона о Уставном суду Републике Српске (“Службени гласник Републике Српске” бр 104/11 и 92/12), на сједници одржаној 25. априла 2018. године,  д о н и о  ј е

 

Р Ј Е Ш Е Њ Е

 

           Не прихвата се иницијатива за оцјењивање уставности члана 76. Закона о судовима Републике Српске (“Службени гласник Републике Српске” бр. 37/12 и 44/15 и 100/17) и чл. 8. и 9. Закона о платама у институцијама правосуђа Републике Српске (“Службени гласник Републике Српске” бр. 31 /14 и 106/16).

 

О б р а з л о ж е њ е

 

          Слободан Стевановић, Чедо Јовић, Здравко Батић, Данијела Батић, Бошко Михајловић, Бобана Стевић, Васо Ђурић, Мирнес Мемишевић, Хура Пандур, Боса Васиљевић, Слободанка Дукић, Раде Гелић, Радмила Марковић, Славка Ашћерић, Жељка Пантелић и Миљана Остојић, сви запослени у Основном суду у Зворнику, заступани по адвокату Салиху Механовићу из Калесије, дали су 12. априла 2017. године, Уставном суду Републике Српске иницијативу за покретање поступка за оцјењивање уставности и законитости члана 76. Закона о судовима Републике Српске (“Службени гласник Републике Српске” бр. 37/12 и 44/15) и чл. 8. и 9. Закона о платама у институцијама правосуђа Републике Српске (“Службени гласник Републике Српске” број 31/14). Даваоци иницијативе наводе да је оспорена одредба члана 76. Закона о судовима Републике Српске супротна члановима 1. и 2. истог закона и одредбама члана 108, члана 121. ст. 1. и 2. и члана 122. Устава Републике Српске, а оспорене одредбе чл. 8. и 9. Закона о платама у институцијама правосуђа Републике Српске сматрају супротним одредбама члана 7. ст. 4. и 5. Закона о платама судија и тужилаца у Републици Српској  (“Службени гласник Републике Српске” бр. 66/14, 45/15 и 61 /15), као и одредбама члана 19, члана 22. став 1. тачка 2), члана 87, члана 121. став 3, члана 122, члана 123. ст. 1. и 5, члана 124, члана 131 и члана 132. став 1. тачка 4. Закона о раду Републике Српске (“Службени гласник Републике Српске” број 1/16), те  одредбама члана 10. Устава Републике Српске. Образлажући наведено, у  иницијативи се  истиче да су оспореном одредбом члана 76. Закона о судовима Републике Српске, подносиоцима иницијативе ускраћена права из радног односа у оквиру судске власти, односно подређени су прописима који се односе на јавну управу као дио извршне власти, због чега је, како је наведено, нарушена и равнотежа Уставом утврђене подјеле власти на законодавну, извршну и судску власт. Такође, у образложењу захтјева за оцјењивање уставности и законитости оспорених чланова 8. и 9. Закона о платама у институцијама правосуђа Републике Српске наведено је да су подносиоци иницијативе, као радници у Основном суду у Зворнику, а тиме и као радници правосуђа Републике Српске, овим одредбама, које, поред тога што су у  несагласности са наведеним одредбама истог закона и са одредбама Закона о раду Републике Српске, дискриминисани у односу на остале чиниоце судске власти који плату и накнаде из рада остварују у оквиру судске власти. У вези са наведеним, даваоци иницијативе истичу да се оспореним одредбама овог закона обим остваривања њихових права подређује стању у буџету Републике Српске, док права судија зависе од просјека плата на нивоу Републике Српске и података Завода за статистику Републике Српске, иако се сви, финансирају из буџета, што је, како наводе још један  доказ наведене неједнакости. С обзиром на то да даваоци иницијативе, на основу свега наведеног ову иницијативу сматрају основаном, предлажу да Суд донесе одлуку са ретроактивним дејством, којом ће прогласити неуставним и незаконитим оспорене одредбе наведених закона. 

        Разматрајући дату иницијативу Суд је Рјешењем  од 27. септембра 2017. године покренуо поступак за оцјењивање уставности члана 76. Закона о  судовима Републике Српске (“Службени гласник Републике Српске” бр. 37/12 и 44/15) и чл. 8. и 9. Закона о платама у институцијама правосуђа Републике Српске (“Службени гласник Републике Српске” број 31/14).

      Истим рјешењем Суд није прихватио иницијативу за покретање поступка за оцјењивање сагласности члана 76. Закона о судовима Републике Српске (“Службени гласник Републике Српске” бр. 37/12 и 44/15) са  члановима 1. и 2. истог закона и сагласности чл. 8. и 9. Закона о платама у институцијама правосуђа Републике Српске (“Службени гласник Републике Српске” број 31 /14) са одредбама члана 7. ст. 4. и 5. Закона о платама судија и тужилаца у Републици Српској (“Службени гласник Републике Српске” бр. 66/14, 45/15. и 61/15) и са одредбама члана 19, члана 22. став 1. тачка 2), члана 87, члана 121. став 3, члана 122, члана 123. ст. 1. и 5, члана 124, члана 131 и члана 132. став 1. тачка 4. Закона о раду Републике Српске (“Службени гласник Републике Српске” број 1/16).               

        У одговору на Рјешење број У-43/17 од 27. септембра 2017. године, који је Суду доставила Народна скупштина Републике Српске, поред осталог, наводи се да је иницијатива неоснована, односно да је прописивање начина уређења радних односа у судовима ствар законодавне политике, те да се оспорена законска одредба члана 76. једнако односи на све запослене у судовима. Сматрају, наиме да прописивање сходне примјене прописа о радним односима запослених у органима управе на раднике суда не значи укидање права предсједника суда да о тим правима одлучује и да је управо овом одредбом испоштовано уставно начело да судску власт врше судови, самостално и независно. Такође, у вези са оспоравањем чл. 8. и 9. Закона о платама у институцијама правосуђа Републике Српске (“Службени гласник Републике Српске” бр. 31/14 и 116/16), истичу да законодавац има слободу да прописом којим се уређују плата ово питање регулише једним или са више закона, на исти или различит начин и да је то ствар законодавне политике, те напомињу да Устав штити једино плате и накнаде судија, а не и обавезу да  једнако имају и остала запослена лица у суду. Сматрају да је у конкретном случају законодавац поступио у складу са уставним овлашћењима и донио закон који се примјењује на све запослене, изузев у случају кад су права, обавезе и одговорности запослених по основу рада у појединим областима уређене посебним законом, као у овом случају. Такође, у погледу осталих навода који се односе на међусобну несагласност предметних закона, сматрају да из ранијих одлука Уставног суда произлази да није надлежан за одлучивање о оваквим наводима. На основу свега изложеног предлажу да Суд не прихвати предметну иницијативу.  

         Оспореном одредбом члана 76. Закона о судовима Републике Српске (“Службени гласник Републике Српске” бр. 37/12, 44/15 и 100/17) прописано је да се прописи о радним односима запослених у органима управе примјењују на раднике суда ако законом није другачије одређено.

         Законом о платама у институцијама правосуђа Републике Српске (“Службени гласник Републике Српске” бр. 31/14 и 116/16) у оспореном члану 8. прописано је да су накнаде у висини до 35% за тежину, природу посла и посебне услове рада и накнада за топли оброк и регрес урачунате у основну плату и не могу се посебно исказивати, а оспореним чланом 9. овог закона прописано је, ако се у једном од квартала не остварује буџет у пуном обиму, плате запослених из члана 1. овог закона умањују се до висине процента мање остварених прихода буџета (став 1) и да одлуку о проценту умањења плате доноси Влада, на приједлог Министарства финансија (став 2).

        У поступку оцјењивања уставности оспорених законских одредаба Суд је имао у виду члан 10. Устава Републике Српске, којим се свим грађанима у Републици гарантује равноправност у слободама, правима и дужностима, једнакост пред законом и уживање исте правне заштите без обзира на расу, пол, језик, националну припадност, вјероисповијест, социјално поријекло, рођење, образовање, имовно стање, политичко и друго увјерење, друштвени положај или друго лично својство. Такође, Суд је имао у виду: да је чланом 39. став 5. Устава утврђено да свако има право на зараду у складу са законом и колективним уговором; да је тачком 10. Амандмана XXXII на Устав Републике Српске којим је замијењан члан 68. Устава утврђено да Република, уређује и обезбјеђује, организацију, надлежност и рад државних органа, а да према одредби тачке 12. овог члана, Република, између осталог, уређује и радне односе; да се према  члану 69. ст. 1, 2, 4. и 5. Устава, државна власт у Републици организује на начелу подјеле власти, односно да законодавну власт остварује Народна скупштина и Вијеће народа, да извршну власт врши Влада, а да судска власт припада судовима; да је чланом 108. ст. 1. и 2. Устава утврђено да закони, статути, други прописи и општи акти морају бити у сагласности са  Уставом, а прописи и други општи акти морају бити у сагласности са законом; да  према члану 121. ст. 1. и 2. Устава, судску власт врше судови, који су самостални и независни и суде на основу Устава и закона и да је чланом 122. Устава утврђено да се оснивање, надлежност, организација и поступак пред судовима уређује законом.   

      Поред наведених одредаба Устава, као и оспорених одредаба Закона о судовима Републике Српске, Суд је имао у виду и члан 1. овог закона, којим је прописано да се овим законом уређује, организација, надлежност и функционисање основних судова, окружних судова, окружних привредних судова, Вишег привредног суда и Врховног суда Републике Српске, члан 2. којим је прописано да судску власт у Републици Српској врше судови, који су самостални и независни у оквиру дјелокруга и надлежности одређене законом, те члан 68. став 1. према коме су радници суда, у смислу овог закона, сва запослена лица осим судија.

      Такође, Суд је, поред оспорених чл. 8. и 9. Закона о платама у институцијама правосуђа Републике Српске (“Службени гласник Републике Српске” бр. 31/14 и 116/16), имао у виду да се овим законом уређује начин утврђивања плата, накнада и осталих личних примања запослених у судовима и тужилаштвима Републике Српске, Правобранилаштву Републике Српске, казнено-поправним установама Републике Српске, судској полицији Републике Српске и Центру за едукацију судија и тужилаца Републике Српске (члан 1) и да се одредбе овог закона не примјењују приликом утврђивања плате за судије и тужиоце у Републици Српској (члан 2).    

      Имајући у виду Уставом утврђену надлежност законодавца да уређује и обезбјеђује, организацију, надлежност и рад државних органа, Суд је оцијенио да је законодавац, сагласно тој надлежности, оспореним чланом 76. Закона о судовима Републике Српске (“Службени гласник Републике Српске” бр. 37/12, 44/15 и 100/17), прописао примјену прописа о радним односима запослених у органима управе и на сва запослена лица осим судија, ако законом није другачије одређено. Овакво прописивање, по оцјени Суда, нема значење противуставног ограничавања остваривања права из радних односа наведених лица у суду под једнаким условима, него прописивање који закони се примјењују на ове раднике суда. Поред тога, Суд је оцијенио да уставно овлашћење законодавца да уреди област радних односа, те да пропише да се на  све запослене у судовима, осим судија, примјењују прописи о радним односима запослених у органима управе, не подразумијева уређење општег режима тих односа, већ примјену тих одредби на исти начин на све који се налазе у истој правној ситуацији. Наиме, Суд је  утврдио  да, с обзиром на то да је општи режим радних односа уређен Законом о раду, који се примјењује на све раднике изузев у случају када су права, обавезе и одговорности радника по основу рада у појединим областима уређене посебним законом, из садржаја оспорене одредбе члана 76. Закона о судовима Републике Српске произлази да се одредбе управо таквог, посебног прописа којим је уређен радноправни статус запослених  у органима управе Републике Српске, једнако примјењују и на раднике суда.

        С обзиром на наведено Суд је оцијенио да се прописивањем као у оспореној одредби члана 76. Закона о судовима Републике Српске не ускраћују права из радног односа у оквиру судске власти и не доводи до подређености прописима који се односе на јавну управу, те да се не нарушава равнотежа Уставом утврђене подјеле власти на законодавну, извршну и судску власт, како тврди давалац иницијативе.

       Поред тога, имајући у виду овлашћење законодавца да уређује систем радних односа, те да је у том смислу прописивање начина уређивања радних односа у судовима ствар законодавне политике, Суд је оцијенио да се прописивањем као у оспореној одредби члана 76. Закона о судовима Републике Српске не доводе у питање ни уставни принципи из члана 108. ст. 1. и 2., члана 121. ст. 1. и 2. и члана 122. Устава Републике Српске.

      У поступку оцјењивања уставности оспорених одредаба чл. 8. и 9. Закона о платама у институцијама правосуђа Републике Српске (“Службени гласник Републике Српске” бр. 31 /14 и 116/16), Суд је оцијенио да је законодавац, сагласно наведеним одредбама Устава  Републике Српске, поступао у оквиру својих овлашћења регулишући начин утврђивања плата, накнада и осталих личних примања запослених у судовима и тужилаштвима Републике Српске, Правобранилаштву Републике Српске, казнено-поправним установама Републике Српске, судској полицији Републике Српске и Центру за едукацију судија и тужилаца Републике Српске. Прописујући да су накнаде у висини до 35% за тежину, природу посла и посебне услове рада и накнада за топли оброк и регрес урачунате у основну плату и да се не могу  посебно исказивати, те да се плате запослених из члана 1. овог закона умањују  до висине процента мање остварених прихода буџета, ако се у једном од квартала не остварује буџет у пуном обиму и да одлуку о проценту умањења плате доноси Влада, на приједлог Министарства финансија ‒ законодавац, по оцјени Суда, није повриједио члан 10. Устава Републике Српске, с обзиром на то да се овим начелом гарантује једнак третман субјеката који се налазе у истоврсним правним ситуацијама. Поред тога, Суд је оцијенио да поређење утврђивања плата, накнада и осталих личних примања запослених у судовима са утврђивањем плате за судије и тужиоце у Републици Српској, није од уставноправног значаја, јер се очигледно ради о различитим категоријама субјеката права, који обављају различите врсте послова и који имају различите обавезе и одговорности из радног односа. Исто тако, имајући у виду да се Уставом не гарантује право на одређену врсту нити висину зараде, односно да се Уставом гарантује право на зараду по основу рада, Суд је оцијенио неоснованим наводе даваоца иницијативе да су прописивањем као у оспореним законским одредбама радници суда  дискриминисани у односу на остале чиниоце судске власти који плату и накнаде из рада остварују у оквиру судске власти и да је обим остваривања њихових права подређен стању у буџету Републике Српске, док права судија зависе од просјека плата на нивоу Републике Српске и података Завода за статистику Републике Српске.

Поред наведеног, по оцјени Суда, регулисање радноправних односа је, и у овом контексту, ствар цјелисходне процјене законодавца, о чему Уставни суд није надлежан да одлучује.

На основу изложеног Суд је одлучио као у изреци овог рјешења.

Ово рјешење Уставни суд је донио у саставу: предсједник Суда мр Џерард Селман и судије: Миленко Араповић, Војин Бојанић, Амор Букић, Златко Куленовић, проф. др Душко Медић, Ирена Мојовић, проф. др Марко Рајчевић и академик проф. др Снежана Савић.

Број: У-43/17

25.априла 2018. године 

 

ПРЕДСЈЕДНИК

УСТАВНОГ СУДA

Мр Џерард Селман, с.р.

 

 

 

Актуелно
27.3.2024.
IN MEMORIAM - Преминуо је бивши предсједник Уставног суда Републике Српске

27.3.2024.
Саопштење за јавност са 310. сједнице Уставног суда Републике Српске

26.3.2024.
Дневни ред 310. сједнице Уставног суда Републике Српске

15.3.2024.
Извјештај о реализацији плана јавних набавки за 2023. годину

8.3.2024.
Извјештај о раду Уставног суда Републике Српске за 2023. годину

28.2.2024.
Саопштење за јавност са 309. сједнице Уставног суда Републике српске

27.2.2024.
Дневни ред за 309. сједницу Уставног суда Републике Српске

22.2.2024.
Одлука о прихватању јавне набавке услуга чишћења пословних просторија (редовног чишћења и одржавања хигијене) у објекту Уставног суда Републике Срспке

22.2.2024.
О Д Л У К А О ПРИХВАТАЊУ ПОНУДЕ ЗА ЈАВНУ НАБАВКУ УСЛУГА ФИЗИЧКО-ТЕХНИЧКОГ ОБЕЗБЈЕЂЕЊА ОБЈЕКТА

Претраживање


Објашњење: унијети једну или више ријечи, на тренутно изабраном језику и у одговарајућем писму (ћирилица или латиница)
Уставни суд Републике Српске, Драшка Божића 2, 78000 Бањалука, Република Српска, Босна и Xерцеговина
Радно вријеме: 8 до 16 часова (понедјељак – петак). Пријем поднесака у писарници и давање доступних обавјештења: 11 до 14 часова (понедјељак – петак)
 
© 2009-2023. Уставни суд Републике Српске. Сва права задржана. | Политика приватности | Услови коришћења
html>