Уставни суд Републике Српске, на основу члана 115. Устава Републике Српске, те члана 37. став 1. тачка а),  члана 60. став 1. тач. а), б) и д) и члана 61. став 1. тачка д) Закона о Уставном суду Републике Српске („Службени гласник Републике Српске“ бр. 104/11 и 92/12), на сједници одржаној 28. марта 2018. године,  д о н и о   ј е

О Д Л У К У

           Утврђује се да члан 18. став 3. Одлуке о комуналним дјелатностима ("Службени гласник Града Требиње" број 6/14) није у сагласности са Уставом Републике Српске и Законом о комуналним дјелатностима ("Службени гласник Републике Српске" бр. 124/11 и 100/17).

          Утврђује се да члан 4. став 5. Одлуке о прикупљању, одвожењу и депоновању комуналног отпада ("Службени гласник Града Требиње" број 12/16) није у сагласности са Уставом Републике Српске, Законом о комуналним дјелатностима ("Службени гласник Републике Српске" бр. 124/11 и 100/17) и Законом о заштити потрошача у Републици Српској ("Службени гласник Републике Српске" бр. 6/12, 63/14 и 18/17).

          Одбија се приједлог за утврђивање неуставности и незаконитости члана 6. ст. 1. и 3. Одлуке о прикупљању, одвожењу и депоновању комуналног отпада ("Службени гласник Града Требиње" број 12/16) и чланова 11. и 15. став 1, те чланова 17. и 18.  став 1. Одлуке о комуналним дјелатностима ("Службени гласник Града Требиње" број 6/14).

         Одбацује се приједлог за утврђивање неуставности и незаконитости  члана 2, члана 3. став 3, члана 4. ст 1. и 4,  члана 5. и члана 7. став 2. Одлуке о прикупљању, одвожењу и депоновању комуналног отпада ("Службени гласник Града Требиње" број 12/16).

О б р а з л о ж е њ е

         "Фриком" д.о.о Требиње приједлогом је покренуло поступак за оцјењивање уставности и законитости Одлуке о комуналним дјелатностима ("Службени гласник Града Требиње" број 6/14) и Одлуке о прикупљању, одвожењу и депоновању комуналног отпада ("Службени гласник Града Требиње" број 12/16). Иако предлагач оспорава наведене одлуке у цјелини, из садржине приједлога произлази да се оспоравају чланови 11. и 15. став 1, те чланови 17. и 18. ст. 1. и 3. Одлуке о комуналним дјелатностима, и то због несагласности са чланом 22. став 2. Закона о комуналним дјелатностима ("Службени гласник Републике Српске" број 124/11), а члан 18. ст. 1. и 3. ове одлуке и због тога што се њиме поједини обвезници комуналне накнаде (приватна предузећа и приватне здравствене установе) стављају у неповољнији положај на тржишту у односу на друге обвезнике ове накнаде (ЈЗУ "Дом здравља, ЈЗУ"Апотека" Требиње) за које је прописано да ову накнаду плаћају у висини од 50% од утврђеног износа. Оспоравајући Одлуку о прикупљању, одвожењу и депоновању комуналног отпада предлагач, прије свега, указује на одредбе члана 2, члана 3. став 3, члана 4. ст. 1, 4. и  5, те чланове 5. и 6. ст. 1. и 3, као и на члан 7. став 2. ове одлуке и с тим у вези, прије свега, наводи да поједине од наведених одредаба нису довољно прецизне, те наводи како би исте, по његовом мишљењу, требало да гласе. Предлагач, такође, наводи одредбе Закона о комуналним дјелатностима из којих, по његовом мишљењу, произлази да је збрињавање отпада из стамбеног и пословног простора комунална дјелатност која, као таква, мора бити организована на начин како је то прописано овим законом, али и са Законом о заштити потрошача у Републици Српској ("Службени гласник Републике Српске" бр. 6/12, 63/14 и 18/17) којим је, такође, прописана обавеза закључивања уговора између даваоца комуналне услуге и корисника (потрошача). Поред тога, предлагач наводи члан 6. ст. 1. и 3. ове одлуке који, како тврди, није у сагласности са чланом 6. Закона о комуналним дјелатностима, којим је прописана обавеза јединице локалне самоуправе да својом одлуком пропише јединицу обрачуна за сваку врсту комуналне услуге као и начин наплате. Такође, предлагач указује и на начин примјене оспорених одлука од стране редовних судова. Предлаже се да Суд утврди да оспорене одлуке нису у сагласности са Уставом Републике Српске и законом.

          У одговору који је у име Скупштине Града Требиње, као доносиоца оспорених аката, сачинило Одјељење за стамбено комуналне послове Града Требиње, оспорени су наводи предлагача, те је, између осталог, наглашено да је Скупштина Града Требиње, на основу одговарајућих одредби Закона о комуналним дјелатностима, овлашћена да детаљно пропише основе и мјерила за одређивање комуналне накнаде за коришћење објеката и уређаја заједничке комуналне потрошње, а у оквиру тога и да пропише обвезнике који не подлијежу обавези плаћања  ове накнаде, односно да поједине обвезнике ослободи од  плаћања ове накнаде у цјелини или дјелимично. Поводом оспоравања Одлуке о прикупљању, одвожењу и депоновању комуналног отпада у одговору се истиче да наводи предлагача у погледу разлога оспоравања ове одлуке нису јасни, те се као такви не могу ни образлагати, односно да предлагач није понудио конкретне доказе којим би оспорио било коју одредбу ове одлуке.

         Одлуку о комуналним дјелатностима ("Службени гласник Града Требиње" број 6/14) донијела је Скупштина Града Требиње на основу члана 2. став 3. и чланова 6, 22. и 41. Закона о комуналним дјелатностима ("Службени гласник Републике Српске" број 124/11) и члана 36. став 2. алинеја 2. Статута Града Требиње ("Службени гласник Града Требиње" бр. 2/13 и 5/14). Овом одлуком утврђују се комуналне дјелатности од посебног друштвеног интереса, које су незамјенљив услов живота и рада грађана и правних лица, прописују услови које треба да испуњавају јавна комунална предузећа ‒ даваоци комуналних услуга, начин финансирања комуналних дјелатности, начин образовања цијена комуналних услуга индивидуалне и заједничке комуналне потрошње, обавезе плаћања комуналне накнаде те одредбе о димњачарској дјелатности (члан 1). Оспореним одредбама ове одлуке прописано је: да се комунална накнада утврђује у зависности од степена опремљености комуналним објектима и уређајима заједничке комуналне потрошње, квалитета и стандарда комуналних производа и услуга, намјенама објекта односно простора и припадности грађевинске односно корисне површине одређеној зони грађевинског земљишта (члан 11), да се комунална накнада по јединици мјере утврђује на основу броја бодова, у зависности од зоне грађевинског земљишта у којој се објекат налази (члан 15. став 1), да се мјесечни износ комуналне накнаде за ове обвезнике израчунава множењем броја бодова са вриједношћу бода и изграђеном корисном површином објекта односно површином земљишта које непосредно служи за обављање производње и пружање услуга (члан 17), да се вриједност бода за пословни простор утврђује у троструком износу у односу на вриједност бода за стамбени простор, те да комуналну накнаду у висини од 50% плаћају сљедећи обвезници за пословне објекте: објекти за смјештај старих, изнемоглих и незбринутих лица, ЈЗУ "Дом здравља" Требиње, ЈЗУ "Болница "Требиње и ЈЗУ "Апотека" Требиње, објекти средњег и високог образовања, те предузећа и установе чији је оснивач локална заједница (члан 18. ст. 1. и 3).

           Одлуку о прикупљању, одвожењу и депоновању комуналног отпада ("Службени гласник Града Требиње" број 12/16) Скупштина Града Требиње донијела је на основу члана 30. Закона о локалној самоуправи ("Службени гласник Републике Српске" бр. 101/04, 42/05, 118/05 и 98/13), члана 6. Закона о комуналним дјелатностима ("Службени гласник Републике Српске" број 124/11), члана 3. Закона о комуналној полицији ("Службени гласник Републике Српске" број 28/13) и чланова 16, 18. и 36. Статута Града Требиња ("Службени гласник Града Требиње" бр. 2/13,  5/14, 6/15 и  3/16). Овом одлуком прописују се услови и начин обављања комуналне дјелатности прикупљања комуналног отпада из стамбених, пословних и других објеката, осим индустријског отпада и опасних материја, њихово одвожење, одлагање и депоновање на територији града Требиње и ванурбаним срединама у којима је организовано прикупљање комуналног отпада (члан 1). Оспореним чланом 2. ове одлуке одређено је значење појединих израза који су употрјебљени у овој одлуци на начин да је комунални отпад онај из домаћинства, као и други отпад који је због своје природе или састава сличан отпаду из домаћинства (тачка а), да је кућни отпад отпад који се дневно ствара у стамбеним и пословним просторијама, а посљедица је дневног живота или рада у тим просторијама, односно редовне употребе тих просторија, као што су: отпаци који настају припремом и конзумацијом хране, прашина и отпад настао чишћењем стамбених и пословних просторија, пепео и отпаци од чишћења штедњака, пећи и димњака, разни отпаци који се скупљају у домаћинствима, радионицама, радним и сличним просторијама, као што су лименке, разбијено посуђе, разбијено стакло, комади текстила и папира, отпаци од обуће и дворишни отпад (тачка б), а да је  крупни отпад  отпад који настаје у становима, заједничким просторијама индивидуалних стамбених зграда и пословним просторијама, а који се по својој величини, количини или постанку не сматра кућним отпадом, као што су: кућански апарати, санитарни уређаји, картонска амбалажа у већим количинама или већих димензија, грађевински материјал и шут у мањим количинама, подрумски, дворишни и тавански отпад у већим количинама и слично (тачка в). Према оспореном члану 3. став 3. Одлуке давалац комуналне услуге мора бити правно или физичко лице (предузетник) регистровано за пружање ове комуналне услуге (став 3), а према  члану 4. ове одлуке да су корисници комуналних услуга у смислу ове одлуке сви власници односно корисници стамбених и пословних простора, као и привремено заузетих јавних површина гдје је организовано прикупљање и одвожење комуналног отпада (у даљем тексту: корисник комуналне услуге) (став 1), да је саставни дио ове одлуке Прилог 1) "Приједлог Уговора о прикупљању и одвозу комуналног отпада са крајњим корисницима" (став 4), те да ће се у случају кад уговор није потписан, понуда сматрати као прихваћена уколико корисник користи комуналну услугу на основу понуде што се има сматрати као прихватање понуде, што обавезује корисника на плаћање услуге по основу пружене услуге (став 5). Оспореним чланом 5. Одлуке прописано је да се средства за обављање комуналне дјелатности прикупљања, одвожење и депоновања комуналног отпада обезбјеђују из цијене услуге сакупљања и одвоза комуналног отпада (став 1), а у члану 6. став 1. да се цијена услуге сакупљања и одвоза комуналног отпада формира: за домаћинства према јединици изграђене корисне површине (м2) некретнине (тачка а), а за правне субјекте: према јединици изграђене корисне површине (м2) некретнине, паушално и према мјесту прикупљања и одвоза комуналног отпада (директно од корисника до депоније) (тачка б), те да ће цијене услуге сакупљања и одвоза комуналног отпада исказане кроз параметре наведене у ставу 1. овог члана бити детаљно дефинисане Цјеновником који ће давалац комуналне услуге доставити градоначелнику на усаглашавање, а он даље Скупштини Града на усвајање (став 3). Према оспореном члану 7. Одлуке наплата цијене комуналне услуге прикупљања и одвожења комуналног отпада може се вршити мјесечно или за дужи временски период у складу са законом (став 1), а наплата цијене комуналне услуге депоновања комуналног отпада регулисаће се уговором између даваоца комуналне услуге и корисника комуналне услуге (став 2).

        Прије свега, Суд је имао у виду да је Уставом Републике Српске утврђено: да Република и општина буџетом утврђују јавне приходе и јавне расходе, а средства буџета су порези, таксе и други законом утврђени приходи (члан 62), да општина преко својих органа у складу са законом, између осталог, уређује и обезбјеђује обављање комуналних дјелатности, извршава законе, друге прописе и опште акте Републике чије извршавање је повјерено општини (члан 102. став 1. тач. 2. и 6), те да закони, статути, други прописи и општи акти морају бити у сагласности са Уставом, а прописи и други општи акти да морају бити у сагласности са законом (члан 108. став 2).                                                                                                              

          Поред наведеног, Суд је имао у виду да је оцјена законитости оспорених одредби наведених одлука тражена, прије свега, у односу на Закон о комуналним дјелатностима ("Службени гласник Републике Српске" број 124/11) којим се утврђују комуналне дјелатности од посебног јавног интереса, организација обављања комуналних дјелатности и начин њиховог финансирања (члан 1).

         Законом о комуналним дјелатностима ("Службени гласник Републике Српске" бр. 124/11 и 100/17) прописано је, поред осталог, да се збрињавање отпада из стамбених и пословних простора, у смислу овог закона, сматра комуналном дјелатношћу од посебног јавног интереса (члан 2. став 1. тачка г), да збрињавање отпада из стамбених и пословних простора обухвата прикупљање, одвожење, депоновање, уништавање или прераду отпада, осим индустријског отпада и опасних материја, као и одржавање депоније, те да је давалац комуналне услуге јавно комунално предузеће или други привредни субјект којем су повјерени послови обављања комуналне дјелатности, док је корисник комуналне услуге физичко лице, предузетник, удружење грађана, привредно друштво и друга правна лица, органи, организације и институције јавних служби који на законит начин користе комуналне производе и услуге (члан 3. тач. д), х) и ц); да јединица локалне самоуправе обезбјеђује организовано обављање комуналних дјелатности, а својом одлуком детаљније прописује, између осталог, услове и начин обављања комуналних дјелатности, као и јединицу обрачуна за сваку врсту комуналне услуге и начин наплате комуналних услуга (члан 6. став 1. тач. а) и е); да је давалац комуналне услуге дужан да обезбиједи: а) трајно и несметано пружање комуналних услуга корисницима комуналних услуга под условима, на начин и према нормативима који су прописани законом и другим прописима, б) исправност и функционалност комуналних објеката и уређаја, као и  ц) одређени квалитет комуналних услуга који подразумијева нарочито: здравствену и хигијенску исправност према прописаним стандардима и нормативима, заштиту околине и тачност у погледу рокова испоруке (члан 13. став 1); да се пружање и коришћење комуналних услуга врши на основу уговора закљученог између даваоца комуналне услуге и корисника, те да корисник плаћа утврђену цијену за пружену комуналну услугу на основу рачуна који испоставља давалац комуналне услуге и који има снагу вјеродостојне исправе (члан 16. ст. 1. и 3); да се средства за обављање комуналних дјелатности индивидуалне комуналне потрошње обезбјеђују из цијене комуналних услуга, док цијену комуналне услуге утврђује давалац комуналне услуге, а сагласност на цијену даје надлежни орган јединице локалне самоуправе (члан 20. ст. 1. и 3); да се средства за обављање комуналних дјелатности заједничке комуналне потрошње обезбјеђују из буџета јединце локалне самоуправе по основу прихода остварених из, поред осталих, комуналних накнада (члан 21. став 1. тач а);  да скупштина јединице локалне самоуправе, у складу са овим законом, прописује обавезу плаћања комуналне накнаде за коришћење објеката и уређаја заједничке комуналне потрошње, као и да се одлуком скупштине јединице локалне самоуправе којом се уводи обавеза плаћања комуналне накнаде одређују основи и мјерила којима се утврђује висина накнаде зависно од степена опремљености насеља комуналним објектима и уређајима заједничке комуналне потрошње и квалитета и стандарда комуналних производа и услуга (члан 22. ст. 1. и 2); да се комунална накнада одређује према јединици изграђене корисне површине (м2) за стамбени, пословни и помоћни простор и објекте друштвеног стандарда (члан 23); да су обвезници накнаде из члана 23. овог закона власници стамбеног, пословног или другог простора, носиоци станарског права, закупци стамбеног, пословног или другог простора, односно физичка и правна лица која су корисници објеката и уређаја заједничке комуналне потрошње.

         У поступку разматрања оспорене Одлуке о комуналним дјелатностима  Суд је имао у виду и Закон о уређењу простора и грађењу (“Службени гласник Републике Српске” број  40/13, 106/15 и 3/16), којим је уређен систем просторног планирања и уређења простора, грађевинско земљиште и грађење објеката (члан 1) и дефинисано да је зона просторна цјелина или дио просторне цјелине, графички и нумерички одређена документом просторног уређења и у складу са посебним прописима (члан 2. став 1. тачка 3). Према одредбама члана 69. став 1. и члана 81. став 2. овог закона, одлуком скупштине јединице локалне самоуправе о уређењу простора и грађевинском земљишту одређује се грађевинско земљиште и зоне, док је чланом 71. став 2. прописано да је уређено  градско грађевинско  земљишта  земљиште које је комунално опремљено за грађење у складу са спроведбеним документом просторног уређења, односно које има израђен приступни пут, обезбијеђено снабдијевање водом и обезбијеђене друге посебне услове.

         Поред наведеног, Суд је имао у виду и да предлагач оспорава члан 4. став 5. Одлуке о прикупљању, одвожењу и депоновању комуналног отпада  у односу на члан 67. Закона о заштити потрошача у Републици Српској ("Службени гласник Републике Српске" бр. 6/12, 63/14 и 18/17) којим је прописано: да потрошач има право да примљени производ или услугу коју није наручио задржи, без обавезе плаћања или обавјештавања трговца о томе (став 2), те да се ћутање потрошача не сматра пристанком на уговор (став 3). У другим одредбама овог закона које су релеванте за оцјену законитости оспорене одредбе члан 4. став 5. ове одлуке прописано је, поред осталог, да је  услуга од општег економског интереса, поред других,  и услуга одржавања чистоће и друга јавна услуга прописана законом, као и да се пружање економске услуге потрошачу заснива на уговорном односу између потрошача и трговца  (чланови 1. и 46. ст. 1. и  2).

         Такође, Суд је имао у виду и Закон о локалној самоуправи (Службени гласник Републике Српске бр.101/04, 42/05, 118/05 и 98/13), који је био на снази у вријеме доношења оспорених аката, као и сада важећи Закон о локалној самоуправи ("Службени гласник Републике Српске" број 97/16). Овим законом је, између осталог, прописано да се овим законом утврђују комуналне дјелатности од посебног јавног интереса и начин обезбјеђивања посебног јавног интереса, организација обављања комуналних дјелатности и начин њиховог финансирања (члан 1), да самосталне надлежности општине обухватају, поред осталих, уређење и обезбјеђење обављања комуналних дјелатности (члан 12. тачка б) алинеја 2. ранијег односно члан 18. тачка 2) подтачка 2. важећег закона), да јединица локалне самоуправе у области стамбено-комуналне дјелатности, између осталих, обезбјеђује обављање комуналних дјелатности, организационих, материјалних и других услова за изградњу и одржавање комуналних објеката и комуналне инфраструктуре (члан 16. алинеја 7. ранијег односно члан 20. тачка 7. важећег закона), као и да скупштина општине доноси одлуке и друга општа акта и даје њихово аутентично тумачење (члан 30. став 1. алинеја 2. ранијег односно члан 39. став 2. тачка 2)  важећег закона).

          Полазећи од изложеног Суд је утврдио да се приходи јединице локалне самоуправе уређују законом, те да је законом дато овлашћење скупштини јединице локалне самоуправе да пропише обавезу плаћања комуналне накнаде за коришћење објеката и уређаја заједничке комуналне потрошње, као и да су законом одређене границе овлашћења скупштине јединице локалне самоуправе при увођењу и одређивању висине комуналне накнаде. Поред тога, Суд је утврдио да је скупштина јединице локалне самоуправе законом овлашћена да својом одлуком којом се уводи обавеза плаћања комуналне накнаде одреди основе и мјерила за утврђивање висине ове накнаде, зависно од степена опремљености насеља комуналним објектима и уређајима заједничке комуналне потрошње и квалитета и стандарда комуналних производа и услуга.         

         Надаље, Суд је, имајући у виду да је Законом о уређењу простора и грађењу прописано да је зона просторна цјелина или дио просторне цјелине одређен документом просторног уређења, оцијенио да је насеље дио инфраструктуре јединице локалне самоуправе са планираним и изграђеним комуналним објектима и уређајима и да се комунална накнада плаћа за стамбени, пословни и други простор  унутар грађевинског подручја – насеља на којем се, између осталих, обављају дјелатности заједничке комуналне потрошње: чишћење јавних површина у насељеним мјестима, одржавање, уређивање и опремање јавних зелених и рекреационих површина, одржавање јавних саобраћајних површина у насељеним мјестима, овођење атмосферских падавина и других вода са јавних површина, јавна расвјета у насељеним мјестима и дјелатност зоохигијене. Дакле, комунална накнада се плаћа ради финансирања комуналних услуга заједничке комуналне потрошње, које су од животног значаја за становништво одређеног простора – насеља, нарочито у погледу квалитета њиховог живота и рада, те које се обезбјеђују под условима прописаним наведеном одредбама члана 13. Закона о комуналним дјелатностима.

         Оцјењујући уставност и законитост оспореног члана 11. Одлуке у односу на намјену објекта односно простора као један од основа за утврђивање накнаде, Суд је утврдио да је  овакво прописивање сагласно са одредбама члана 22. ст. 1. и 2. и члана 23. Закона, пошто је овим одредбама скупштина јединице локалне самоуправе овлашћена да прописује основе и мјерила ради утврђивања обавезе плаћања накнаде у складу са овим законом. У односу на дио оспореног члана 11. Одлуке који се односи на критеријум припадности грађевинске односно корисне површине одређеној зони грађевинског земљишта, Суд је имао у виду да се комунална накнада према члану 22. став 2. Закона о комуналним дјелатностима утврђује у зависности од степена опремљености комуналним објектима и уређајима заједничке комуналне потрошње, који степен опремљености је управо основ за одређивање зона градског грађевинског земљишта, како је прописано наведеним одредбама Закона о уређењу простора и грађењу, усљед чега је Суд оцијенио да је по том основу критеријум припадности грађевинске односно корисне површине одређеној зони грађевинског земљишта, како је прописано Одлуком, сагласан члану 22. став 2. Закона о комуналним дјелатностима, па да је тиме сагласан са Уставом. Полазећи од наведеног, а имајући у виду да је оспорена одредба члана 15. став 1. Одлуке о комуналним дјелатностима у непосредној вези са одредбом члана 11. ове одлуке, односно да се њоме врши ближа разрада критерија који су законом прописани, и то да се комунална накнада по јединици мјере утврђује на основу броја бодова у зависности од зоне грађевинског земљишта у којој се објекат налази (члан 15. став 1), Суд је, како је и напријед образложено, утврдио да је ова одредба сагласна Закону и Уставу. Оцјењујући уставност и законитост члана 17. Одлуке о комуналним дјелатностима према којем се мјесечни износ комуналне накнаде израчунава множењем броја бодова са вриједношћу бода и изграђеном корисном површином објекта односно површином земљишта које непосредно служи за обављање производње и пружање услуга (члан 17), Суд је утврдио да је овим чланом, у вези са чланом 11. Одлуке, прописан начин обрачуна на основу мјерила, на чије прописивање је Скупштина Града Требиње овлашћена наведеним одредбама Закона о комуналним дјелатностима и Уставом, па да је сходно томе, овај члан Одлуке такође сагласан са Законом и Уставом.  

         По оцјени Суда, прописивање из члана 18. став 1. Одлуке је, такође, у оквиру наведених законских овлашћења доносиоца акта  која дозвољавају одређивање висине комуналне накнаде у различитиој висини зависно и од намјене објекта, а да је прописивање оспореном одредбом да се вриједност бода за пословни простор утврђује у троструком износу у односу на вриједност бода за стамбени простор  ствар цјелисходне процјене доносиоца акта. 

         Приликом оцјењивања оспореног члана 18. став 3. Одлуке о комуналним дјелатностима Суд је, имајући у виду наведене одредбе Закона о комуналним дјелатностима, којима су одређене границе овлашћења скупштине јединице локалне самоуправе при увођењу и одређивању висине комуналне накнаде и којима су прописани обезници ове накнаде, која се одређује према јединици изграђене корисне површине (м2) за стамбени, пословни и помоћни простор и објекте друштвеног стандарда ‒ утврдио да овај закон не садржи одредбе којим се обвезници комуналне накнаде ослобађају или им се уводе олакшице за плаћање комуналне накнаде, а ни одредбе којима се орган јединице локалне самоуправе овлашћује да пропише ослобађање од плаћања ове накнаде, односно олакшице за поједине обвезнике. Сагласно наведеном, Суд је оцијенио да је Скупштина Града Требиње оспореном одредбом члана 18. став 3. Одлуке о комуналним дјелатностима изашла из оквира својих законских овлашћења а чињеница да наведена одредба није у сагласности са законом за чије извршење је донесена чини је неуставном и са становишта члана 108. став 2. Устава Републике Српске, према којем прописи и други општи акти морају бити у сагласности са законом.

          У поступку разматрања оспорених одредби Одлуке о прикупљању, одвожењу и депоновању комуналног отпада Суд је, прије свега, имао у виду одредбе Закона о комуналним дјелатностима (члан 2. став 1. тачка г), члан 3. тачка д), те члан 6.став 1. и члан 16) из којих произлази да је јединица локалне самоуправе овлашћена да обезбиједи организовано обављање комуналне дјелатности која се односи на збрињавање отпада из стамбених и пословних простора, као и да је надлежни орган јединице локалне самоуправе овлашћен да својом одлуком пропише, између осталог, услове и начин обављања ове комуналне дјелатности, као и јединицу обрачуна за сваку врсту комуналне услуге, те начин на који ће се плаћати ова комунална услуга.

         Разматрајући, прије свега, наводе предлагача о законитости настанка правног односа између даваоца комуналне услуге и корисника (потрошача), у ситуацији када није закључен уговор, а на начин како је то прописано оспореним чланом 4. став 5. Одлуке о прикупљању, одвожењу и депоновању комуналног отпада, Суд је имао у виду одредбе Закона о комуналним дјелатностима (члана 16. став 1) и Закона о заштити потрошача у Републици Српској (члан 46. став 2) којима је уређен настанак облигационог односа у области комуналних дјелатности. С обзиром на то да из наведеног произлази да до заснивања облигационог односа између даваоца комуналне услуге и корисника (потрошача) долази закључењем уговора, након чега и настаје обавеза корисника (потрошача) да плаћа за испоручену услугу, Суд је оцијенио да је прописивање из  оспореног члана 4. став 5. Одлуке, према којем је  корисник (потрошач) обавезан да плаћа услугу и у ситуацији када није закључио уговор са даваоцем услуге, у супротности са наведеним одредбама Закона о  комуналним дјелатностима и Закона о заштити потрошача у Републици Српској. Како је чланом 108. став 2. Устава утврђено да прописи и други општи акти морају бити у сагласности са законом, то оспорена одредба члана 4. став 5. Одлуке о прикупљању, одвожењу и депоновању комуналног отпада која, по оцјени Суда, није у сагласности са наведеним законима, није сагласна ни са Уставом.

         У вези са оспореним чланом 6. ст 1. и 3. Одлуке о прикупљању, одвожењу и депоновању комуналног отпада Суд је имао у виду члан 6. став 1. тачка д), те члан 20. ст. 1. и 3. Закона о комуналним дјелатностима, из којих произлази обавеза јединице локалне самоуправе да својом одлуком пропише, између осталог, јединицу обрачуна за сваку врсту комуналне услуге и начин наплате цијене, коју утврђује давалац комуналне услуге, а сагласност на цијену даје надлежни орган јединце локалне самоуправе. Из наведеног, дакле, произлази да Закон о комуналним дјелатностима не прописује обавезан начин наплате, већ само овлашћује скупштину јединице локалне самоуправе да ово питање уреди својим актом. Имајући у виду наведено Суд је оцијенио да је Скупштина Града Требиње била овлашћена да аутономно одреди на који начин ће се вршити наплата цијене за ову комуналну услугу, што не искључује и право да одреди плаћање према јединици изграђене корисне површине за домаћинства и правне субјекте односно паушално или према мјесту прикупљања и одвоза комуналног отпада за правне субјекте, како је то учињено оспореним чланом 6. став 1. Одлуке. По оцјени Суда, оспореним прописивањем цијене комуналних услуга одређују се на јединствен начин према свим корисницима ове комуналне услуге, с тим да се  различити начини наплате могу утврдити за различите категорије корисника, под условом да се та разлика заснива на различитим трошковима обезбјеђења комуналне услуге. Из наведених разлога Суд је утврдио да оспореним прописивањем из члана 6. ст. 1. и 3. Одлуке доносилац акта није изашао из оквира својих законских овлашћења. Уставни суд, на основу члана 115. Устава, није надлежан да оцјењује примјену оспореног члана 6. став 3. Одлуке.  

         Оцјењујући основаност навода предлагача о незаконитости одредаба члана 2, члана 3. став 3, члана 4. ст 1. и 4, члана 5. и члана 7. став 2. Одлуке о прикупљању, одвожењу и депоновању комуналног отпада, Суд је утврдио да се наведене одредбе ове одлуке оспоравају зато што одређена питања нису уређена на начин како предлагач сматра да треба да буду уређена, односно из разлога што нека од ових рјешења нису примјенљива. С тим у вези, Уставни суд је, полазећи од своје надлежности утврђене чланом 115. Устава оцијенио да није надлежан да оцјењује законитост наведених одредаба Одлуке са становишта њихове прецизности, јасноће, недоречености и примјене.

         Уставни суд, такође, на основу члана 115. Устава, није надлежан да одлучује у споровима који настану у примјени прописа, па према томе ни у споровима који су настали у примјени оспорених аката.

         На основу изложеног Суд је одлучио као у изреци ове одлуке.

        Ову одлуку Уставни суд је донио у саставу: предсједник Суда мр Џерард Селман  и судије: Миленко Араповић, Војин Бојанић, Амор Букић, Златко Куленовић, проф. др Душко Медић, Ирена Мојовић, проф. др Марко Рајчевић и академик проф. др Снежана Савић.