Уставни суд Републике Српске, на основу члана 115. Устава Републике Српске, члана 40. став 5. и члана 61. став 1. тачка г) Закона о Уставном суду Републике Српске („Службени гласник Републике Српске“ бр. 104/11 и 92/12), на сједници одржаној 31. јануара 2018. године,  д о н и о   ј е

Р Ј Е Ш Е Њ Е

          Не прихвата се иницијатива за оцјењивање уставности члана 32. став 1. Закона о парничном поступку ("Службени гласник Републике Српске" бр. 58/03, 85/03, 74/05, 63/07, 49/09 и 61/13).

О б р а з л о ж е њ е

          Душан Стегић и Радојка Праштало из Бање Луке дали су Уставном суду Републике Српске заједничку иницијативу за покретање поступка за оцјењивање уставности члана 32. став 1. Закона о парничном поступку ("Службени гласник Републике Српске" бр. 58/03, 85/03, 74/05, 63/07, 49/09 и 61/13) у односу на члан 10. Устава Републике Српске, којим је зајемчена једнакост и равноправност грађана и члан 16. став 1. Устава, којим је зајемчено право на једнаку правну заштиту. Поред овог, даваоци иницијативе наводе да оспорена одредба Закона није у сагласности ни са члановима 6. и 14. Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода. Оспоравајући уставност наведене законске одредбе даваоци иницијативе не наводе разлоге уставноправне природе, већ указују на њену примјену од стране Основног суда у Градишци и Окружног суда у Бањој Луци у конкретном предмету који се води против њих као тужених ради накнаде нематеријалне штете. Предлажу да Суд утврди да оспорена одредба Закона није у сагласности са Уставом.

         У одговору на иницијативу који је доставила Народна скупштина Републике Српске наводи се, између осталог, да је уставни основ Закона чија одредба је оспорена садржан у тачки 10. Амандмана XXXИИ на Устав Републике Српске, којим је замијењен члан 68. Устава, као и да даваоци иницијативе на непотпун и погрешан начин тумаче уставне одредбе које су наведене у иницијативи. Оспоравајући наводе из иницијативе, у одговору се наводи да се правилима о  мјесној  надлежности одређује који ће стварно надлежан суд бити надлежан да одлучује у конкретној правној ствари, као и да изберива мјесна надлежност омогућава тужиоцу да, у правилу, бира између суда који је по закону опште мјесно надлежан за туженог и још другог суда, који закон одређује, уважавајући специфичне тужитељеве интересе или ради цјелисходности остваривања судијске функције. Оспорено законско рјешење се, како се даље наводи у одговору, односи на све адресате једнако и равноправно, јер сви адресати који имају права тужиоца на начин регулисан Законом имају исти статус и иста права, не привилегујући било кога. Имајући у виду да је законодавац доношењем оспореног законског рјешења остао у границама Уставом зајемчених овлашћења, руководећи се разлозима цјелисходности и заштите општег интереса при усвајању истог, те да даваоци иницијативе нису образложили на који начин и у којем смислу је оспореним прописивањем дошло до повреде чланова 6. и 14. Конвенције, у одговору се предлаже да се иницијатива не прихвати.

         Према оспореном члану 32. став 1. Закона о парничном поступку ("Службени гласник Републике Српске" бр. 58/03, 85/03, 74/05, 63/07, 49/09 и 61/13), за суђење у споровима о вануговорној одговорности за штету, поред суда опште мјесне надлежности, надлежан је и суд на чијем је подручју штетна радња извршена или суд на чијем је подручју штетна посљедица наступила.

         Одредбама Устава Републике Српске у односу на које је оспорена уставност члана 32. став 1. Закона о парничном поступку и одредбама које су, по оцјени Суда, од значаја за оцјењивање уставности оспорене законске одредбе утврђено је: да су грађани Републике равноправни у слободама, правима и дужностима, једнаки пред законом и уживају исту правну заштиту без обзира на расу, пол, језик, националну припадност, вјероисповијест, социјално поријекло, рођење, образовање, имовно стање, политичко и друго увјерење, друштвени положај или друго лично својство (члан 10),  да свако има право на једнаку заштиту својих права у поступку пред судом и другим државним органом и организацијом (члан 16. став 1), те да се оснивање, надлежност, организација и поступак пред судовима утврђују законом (члан 122).

         Одредбама Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода на које указују даваоци иницијативе утврђено је, и то чланом 6. став 1. да свако, током одлучивања о његовим грађанским правима и обавезама, има право на правичну и јавну расправу у разумном року пред независним и непристрасним судом, образованим на основу закона, а чланом 14. да се уживање права и слобода предвиђених у овој Конвенцији обезбјеђује без дискриминације по било ком основу, као што су пол, раса, боја коже, језик, вјероисповијест, политичко или друго мишљење, национално или социјално поријекло, веза с неком националном мањином, имовно стање, рођење или други статус.

         У поступку разматрања навода из иницијативе Суд је утврдио да Закон о парничном поступку, чија одредба је оспорена, одређује правила поступка на основу којих основни судови, окружни судови, окружни привредни судови, Виши привредни суд  и Врховни суд Републике Српске расправљају и одлучују у грађанскоправним споровима ако посебним законом није другачије одређено. Овим законом је, између осталог, прописано да суд по пријему тужбе оцјењује да ли је надлежан (члан 15. став 1), да се суд може поводом приговора туженог огласити мјесно ненадлежним ако је приговор поднесен најдоцније у одговору на тужбу (члан 19. став 1), те да ће суд, по правоснажности рјешења којим се огласио ненадлежним, без одлагања, а најдоције у року од три дана, уступити предмет надлежном суду (члан 20. став 1). Законом су, такође, прописана и правила о мјесној надлежности, и то: општа мјесна надлежност (чл. 28. до 31), изберива мјесна надлежност (чл. 32. до 41), искључива мјесна надлежност (чл. 42. до 45), те  супсидијарна надлежност (чл. 46. до 48).

         Полазећи од наведеног, као и од садржине иницијативе којом је оспорена одредба члана 32. став 1. Закона о парничном поступку а из које произлази да се оцјена уставности ове одредбе тражи из разлога што оспорено законско рјешење омогућава лицу, које намјерава да поднесе тужбу, да изабере суд који ће да води поступак и таквим избором утиче на суд који треба да донесе пресуду у његову корист, Суд је оцијенио да такви разлози не представљају стварни захтјев за оцјену уставности, без обзира што се формално  наводе одредбе Устава и Европске конвенције у односу на које се тражи оцјена уставности, већ представљају захтјев за оцјену цјелисходности постојања оспорене правне норме, за шта Уставни суд, на основу члана 115. Устава, није надлежан. При томе, Суд је имао у виду да се поступак пред судовима, у конкретном случају парнични поступак, сагласно наведеном члану 122. Устава, уређује законом, из чега, по оцјени Суда, произлази и овлашћење законодавца да пропише правила за одређивање мјесне надлежности судова односно правила којима се одређује који је од више стварно надлежних судова дужан да расправи и ријеши конкретан спор. Прописивање правила којима се одређује који ће од стварно надлежних судова поступати у конкретном спору из домена је законодавне политике, у оквиру које законодавац оцјењује цјелисходност законских норми које усваја.

         Наводи даваоца иницијативе који се односе на примјену оспореног законског рјешења у конкретном парничном предмету нису, по оцјени Суда, од утицаја у овој правној ствари, будући да Суд, на основу члана 115. Устава, није надлежан да оцјењује правилност његове примјене од стране редовних судова.

         Осим тога, Суд није разматрао наводе из иницијативе да постоји несагласност оспорене одредбе Закона са члановима 6. и 14. Европске конвеницје за заштиту људских права и основних слобода  из разлога што даваоци иницијативе нису навели у чему се, у конкретном случају, састоји повреда ових одредаба.

         Како је у току претходног поступка правно стање потпуно утврђено и прикупљени подаци пружају поуздан основ за одлучивање, Суд  је, на основу члана 40. став 5. Закона о Уставном суду Републике Српске одлучио без доношења рјешења о покретању поступка.

         На основу изложеног  одлучено је као у  диспозитиву овог рјешења.

         Ово рјешење Уставни суд је донио у саставу: предсједник Суда мр Џерард Селман и судије: Миленко Араповић, Војин Бојанић, Амор Букић, Златко Куленовић, проф. др Душко Медић, Ирена Мојовић, проф. др Марко Рајчевић и академик проф. др Снежана Савић.