Уставни суд Републике Српске, на основу члана 115. Устава Републике Српске и члана 60. став 1. тачка д) Закона о Уставном суду Републике Српске („Службени гласник Републике Српске“ бр. 104/11 и 92/12), на сједници одржаној 20. децембра 2017. године,   д о н и о   ј е

О Д Л У К У

         Одбија се приједлог за утврђивање неуставности члана 5.став 4. и члана 16. Закона о платама запослених у органима управе Републике Српске ("Службени гласник Републике Српске" бр. 31/14, 33/14 и 116/16).

О б р а з л о ж е њ е

          Синдикат управе Републике Српске, Републички одбор Бања Лука, приједлогом је покренуо поступак за оцјењивање уставности члана 5 став 4. и члана 16. Закона о платама запослених у органима управе Републике Српске ("Службени гласник Републике Српске" број 31/14). Приједлогом је тражена оцјена уставности наведених одредби Закона у односу на члан 39. став 5, члан 40. став 1, члан 66. став 2.  и члан 108. Устава Републике Српске, као и оцјена сагласности са чланом 12. став 1. тачка 1, чланом 122. став 1, чланом 123. став 1, чланом 124. став 2. и чланом 132. став 1. тачка 4. Закона о раду ("Службени гласник Републике Српске" број 1/16). Образлажући наведено у приједлогу се цитирају оспорена законска рјешења, као и одредбе Устава и Закона о раду са којима, по мишљењу предлагача, оспорене одредбе нису у сагласности, те закључује да се, с обзиром на то да су Законом о раду, као општим законом, прописане разлике између основне плате и осталих накнада и примања као додатака на плату за прековремени рад, топли оброк и регрес, ове накнаде морају посебно исказивати  и у посебним законима, у конкретном случају Закону о платама запослених у органима управе Републике Српске.

         У одговору Народне скупштине Републике Српске наводи се, између осталог, да је Законом о платама запослених у органима управе Републике Српске у складу са уставним овлашћењима уређен начин утврђивања плата, накнада и осталих личних примања државних службеника и осталих запослених у министарствима, другим републичким органима управе и запослених у стручним службама Владе Републике Српске, као и да запослени на које се овај закон примјењује нису онемогућени у остваривању права која су им загарантована Уставом.  Поред тога, у одговору се тврди да запосленим у републичким органима није ускраћено право на топли оброк и регрес јер су им износи по овом основу урачунати у износ основне плате, као и то да нису оштећени прописаним начином коришћења прековремених сати будући да ово своје право могу остварити, не путем новчане накнаде, већ слободних дана. Уз то, у одговору се наглашава да Уставни суд Републике Српске, на основу члана 115. Устава, није надлежан да оцјењује међусобну усаглашеност закона, у конкретном случају Закона чије одредбе су оспорене са Законом о раду, и у вези с тим указују на став Суда изражен у Рјешењу број: У-123/06 од 22. фебруара 2017. године.

          Законом о платама запослених у органима управе Републике Српске ("Службени гласник Републике Српске" бр. 31/14, 33/14 и 116/16) у оспореном члану 5. став 4. прописано је да су накнаде за топли оброк и регрес урачунате у износ основне плате из става 2. овог члана и не могу се посебно исказивати, а  оспореним чланом  16. овог закона прописано је да запослени за сваки сат који по налогу руководиоца раде дуже од пуног радног времана имају право на један сат компензујућег радног времена (став 1), и да се вријеме из става 1. овог члана прерачунава тромјесечно у слободне дане и сате, које су запослени дужни искористити најкасније у року од шест мјесеци (став 2).

         Приликом разматрања навода из приједлога Суд је имао у виду да је одредбама Устава у односу на које је оспорена уставност члана 5. став 4. и члана 16. Закона  о платама запослених у органима управе Републике Српске утврђено: да свако по основу рада има право на зараду у складу са законом и колективним уговором (члан 39. став 5), да запослени имају право на ограничено радно вријеме, дневни и седмични одмор, те плаћени годишњи одмор и одсуства, у складу са законом и колективним уговором (члан 40. став 1), да су људска права и слободе, једнакост пред законом, самосталност и једнак положај предузећа и других организација, уставни положај и права јединица локалне самоуправе основа и мјера овлашћења и одговорности републичких органа (члан 66. став 2), те да закони, статути и други прописи и општи акти морају бити у сагласности са законом (члан 108. став 1).

         У другим одредбама које су, по оцјени Суда, од значаја за разматрање навода из приједлога, Устав утврђује: да су грађани Републике равноправни у слободама, правима и дужностима, једнаки пред законом и уживају исту правну заштиту без обзира на расу, пол, језик, националну припадност, вјероисповијест, социјално поријекло, рођење, образовање, имовно стање, политичко и друго увјерење, друштвени полажај или друго лично својство (члан 10), да се слободе и права остварују, а дужности испуњавају непосредно на основу устава, осим када је Уставом предвиђено да се услови за остваривање појединих од њих утврђују законом, те да се законом може прописати начин остваривања поједних права и слобода када је то неопходно за њихово остваривање (члан 49. ст. 1. и 2), као и да Република уређује и обезбјеђује, поред осталог, радне односе (тачка 12. Амандмана XXXII на Устав Републике Српске којим је мијењан члан 68. Устава).

         Поред наведених одредаба Устава, приликом разматрања навода из приједлога Суд је имао у виду и Закон о раду ("Службени гласник Републике Српске" број 1/16), којим се уређују радни односи, те права, обавезе и одговорности из радног односа, односно по основу рада. Тако је овим законом прописано да радник има право на плату, накнаду плате и друга примања у складу са законом, општим актом и уговором о раду (члан 12. став 1. тачка 1), да се плата из члана 120. став 1. овог закона састоји од дијела плате за обављени рад и времена проведеног на раду, увећања плате прописаних овим законом, општим актом и уговором о раду и других примања по основу радног односа, у складу са законом, општим актом и уговором о раду (члан 121. став 1),  да се плата за обављени рад и вријеме проведено на раду састоји од основне плате и дијела плате за радни учинак (члан 122), да се основна плата одређује на основу услова потребних за рад на пословима за које је радник закључио уговор о раду утврђених општим актом и времена проведеног на раду (члан 123. став 1), да се поред увећања из става 1. овог члана, плата радника у складу са општим актом и уговором о раду увећава по основу отежаних услова рада, прековременог рада, рада ноћу, рада празником и другим данима у које се по закону не ради (члан 124. став 2), те да послодавац раднику исплаћује трошкове једног топлог оброка за вријеме једног радног дана, као и у случају обављања прековременог рада дужег од три часа дневно, уколико код послодавца није организована исхрана радника (члан 132. став 1. тачка 4).

         Оцјењујући основаност навода из приједлога Суд је имао  у виду и члан 1. Закона о платама запослених у органима управе Републике Српске, којим је прописано да се овим законом уређује начин утврђивања плата, накнада и осталих личних примања државних службеника и осталих запослених у министарствима, другим републичким органима управе и запослених у стручним службама Владе Републике Српске, члан 2. којим је прописано да се плата из члана 1. овог закона састоји од основне плате, додатака на плату и пореза и доприноса који се уплаћују за плату, члан 4. став 1, којим је прописано да запослени имају право на мјесечну плату из члана 2. овог закона, члан 5, према којем је основна плата из става 1. овог члана производ цијене рада као израза вриједности за најједноставнији рад и коефицијента утврђеног према платној групи и платној подгрупи (став 2), те се увећава по основу радног стажа за сваку навршену годину стажа осигурања, и то до навршених 25 година 0, 3%, а након навршених 25 година свака наредна година 0,5%, затим чланове 8. до 12, којим су државни службеници и остали запослени у органима управе Републике Српске сврстани у платне групе и одређени им коефицијенти  за обрачун плата, као и члан 14. став 1, према којем је пуно радно вријеме запослених 40 часова седмично.

          Полазећи од изложеног Суд је оцијенио да оспорене одредбе члана 5. став 4. и члана 16. Закона о платама запослених у органима управе Републике Српске ("Службени гласник Републике Српске" бр. 31/14, 33/14 и 116/16) нису у несагласности са Уставом. Приликом овакве оцјене Суд је, прије свега, имао у виду да уставно овлашћење Републике (тачка 12. Амандмана XXXII на Устав Републике Српске којим је замијењен члан 68. Устава) да законом уређује радне односе подразумијева и да је законодавац слободан да се опредијели да ли ће права и обавезе  по основу рада за све запослене уредити Законом о раду, као системским прописом, или ће остваривање овог права уредити и посебним законима за поједине категорије запослених, али исто тако и да Устав гарантујући право на зараду (члан 39. став 5) не јемчи право на одређену врсту прихода нити утврђује висину ове зараде.

         Имајући у виду, дакле, да Устав не познаје ограничења у погледу надлежности  законодавца да системским или посебним законима регулише право  на зараду по основу рада и да не утврђује начин на који ће се одређивати плате, нити елементе који чине зараду, Суд је утврдио да је прописивање на начин као у оспореном члану 5. став 4. наведеног закона, да су накнаде за топли оброк и  регрес за годишњи одмор урачунате у основну плату и да се не могу посебно исказивати,  у границама уставног овлашћења законодавца из тачке 12. Амандмана XXXII на Устав Републике Српске којим је замијењен члан 68. Устава. При томе, по оцјени Суда, на који начин  ће се уредити питање обрачуна исплате ових накнада (накнаде за топли оброк и регрес за годишњи одмор) ствар је законодавне политике, за чију оцјену Уставни суд, према члану 115. Устава, није надлежан.

          С обзиром на то да се, с једне стране, оспорена одредба на исти начин примјењује на све запослене у органима управе Републике Српске чије се плате уређују Законом о платама запослених у органима управе Републике Српске, а који се тиме налазе у истој праваној ситуацији, као и да се, са друге стране, одредбама Закона о раду којима је прописано да се плата из члана 120. став 1. овог закона састоји од дијела плате за обављени рад и времена проведеног на раду, увећања плате прописаних овим законом, општим актом и уговором о раду и других примања по основу радног односа, у складу са законом, општим актом и уговором о раду (члан 121. став 1), Суд је оцијенио да оспореном одредбом члана 5. став 4. Закона није повријеђено начело равноправности из члана 10. Устава, како са становишта међусобног положаја запослених у органима управе Републике Српске на које се Закон примјењује, тако ни са становишта њиховог положаја у односу на остале запослене на које се примјењује Закон о раду.

          Суд је, такође, утврдио да су и оспорене одредбе члана 16. Закона о платама запослених у органима управе Републике Српске донесене сагласно  наведеном уставном овлашћењу  законодавца из тачке 12. Амандмана XXXII на Устав Републике Српске којим је замијењен члан 68. Устава да, законом уреди права и обавезе из радног односа, а у оквиру тога и питања која се односе на распоред радног времена запослених у органима управе Републике Српске, а прописани начин на који ће се радни сати, у случају када је запослени по налогу руководиоца радио дуже од пуног радног времена, прерачунати у слободне дане и сате, своди се на питања оправданости и цјелисходности оспорених законских рјешења што излази из оквира надлежности Суда утврђеној чланом 115. Устава. При томе, оспореним одредбама члана 16. Закона није, по оцјени Суда, повријеђен члан 40. став 1. Устава, којим је утврђено право запослених на ограничено радно вријеме, дневни и седмични одмор, те плаћени годишњи одмор и одсуства, у складу са законом и колективним уговором, а не повређује се ни принцип једнакости грађана из члана 10. Устава, јер се прописани начин на који ће се, у случају неједнаког распореда радног времена односно у случају када запослени ради дуже од пуног радног времена, извршити компензација радних сати како би се остварило укупно радно вријеме од 40 часова седмично, односи једнако на све запослене у органима управе који се налазе у истој правној ситуацији прописаној тим одредбама и не ствара се неједнакост запослених с обзиром на њихова лична својства. Уз то, по оцјени Суда, оспорене одредбе овог члана Закона не садрже  ни на који начин повреде других уставних принципа на које указује предлагач (члан 66. став 2) јер наведене уставне одредбе не уређују непосредно односе и питања која се оспоравају од стране предлагача.

          На основу изложеног  одлучено је као у  диспозитиву ове одлуке.

         Ову одлуку Уставни суд је донио у саставу: предсједник Суда мр Џерард Селман и судије: Миленко Араповић, Војин Бојанић, Амор Букић, Златко Куленовић, проф. др Душко Медић, Ирена Мојовић, проф. др Марко Рајчевић и академик проф. др Снежана Савић.