Уставни суд Републике Српске, на основу члана 115. Устава Републике Српске  и члана 60. став 1. тачка д) Закона о Уставном суду Републике Српске (''Службени гласник Републике Српске'' бр. 104/11 и 92/12), на сједници одржаној 20. децембра 2017. године, д о н и о  је

 О Д Л У К У

  Одбија се приједлог за утврђивање неуставности чланова 7. и 17. Закона о платама запослених у Министарству унутрашњих послова Републике Српске ("Службени гласник Републике Српске" бр. 31/14, 116/16 и 62/17) и неуставности и незаконитости чланова 30. и 32. Посебног колективног уговора за запослене у области унутрашњих послова Републике Српске ("Службени гласник Републике Српске" број 66/16).

О б р а з л о ж е њ е

Синдикат радника унутрашњих послова Републике Српске поднио је Уставном суду Републике Српске приједлог за оцјењивање уставности чл. 7. и 17. Закона о платама запослених у Министарству унутрашњих послова Републике Српске ("Службени гласник Републике Српске" бр. 31/14). Допуном приједлога, поред оспорених законских одредаба, предлагач тражи и оцјењивање уставности и законитости чл. 30. и 32. Посебног колективног уговора за запослене у области унутрашњих послова Републике Српске ("Службени гласник Републике Српске" број 66/16), који су закључили Министарство унутрашњих послова и Синдикат радника унутрашњих послова Републике Српске. У приједлогу се наводи да оспорене норме предметног закона и колективног уговора нису у сагласности са члановима 39. став 5, 40. став 1, 66. став 2. и 108. Устава Републике Српске,  те са одредбама члана 12. став 1. тачка 1, члана 121. став 1, члана 122. став 1, члана 123. став 1, члана 124. став 2. и члана 132. став 1. тачка 4. Закона о раду ("Службени гласник Републике Српске" број 1/16), као општег прописа из области радних односа. Предлагач, наиме сматра да оспорене законске одредбе, којима је прописано да су накнаде за тежину, природу посла и посебне услове рада и накнаде за топли оброк и регрес урачунате у основну плату, те регулисан начин коришћења права по основу прековременог рада, нису у сагласности са уставним гаранцијама о праву на зараду по основу рада ‒ ограничено радно вријеме, као ни са релевантним нормама Закона о раду. У погледу оспорених чл. 30. и 32. Посебног колективног уговора за запослене у области унутрашњих послова Републике Српске, у приједлогу се посебно истиче да Закон о раду прави разлику између основне плате и осталих накнада и примања, које третира као додатке на плату по основу прековременог рада и сл., тако да се, по мишљењу предлагача, ове накнаде морају посебно исказивати и не могу бити саставни дио основне плате. 

  У одговору на приједлог који је у погледу оспореног Закона о платама запослених у Министарству унутрашњих послова Републике Српске доставила Народна скупштина Републике Српске наводи се да је приједлог непотпун, јер је подносилац пропустио да појасни на који начин су чланови 7. и 17. овог закона у супротности са Уставом. Доносилац овог закона истиче да оспорене норме прописују начин и правила исказивања накнада за регрес и топли оброк, као и прековремени рад радника запослених у Министарству унутрашњих послова Републике Српске, те да се подједнако односе на све запослене у овом министарству који су у истом положају при остваривању будућих права и обавеза. Такође је мишљења да предметни закон обезбјеђује легислативни оквир за остваривање основних слобода, права и дужности грађана Републике Српске, те да је законодавац, цијенећи разлоге цјелисходности и јавног интереса, у конкретом случају успоставио баланс између законске мјере и циља који се жели постићи.

  Министарство унутрашњих послова Републике Српске у свом одговору на приједлог у односу на оспорене норме Посебног колективног уговора за запослене у области унутрашњих послова Републике Српске износи став да су тврдње предлагача у цијелости неосноване. Наиме, овај потписник предметног колективног уговора сматра да се оспорено прописивање не може тумачити као ускраћивање права на новчане накнаде по основу рада, због чега није у супротности са Уставом и Законом о раду.

 У одговору на приједлог Синдикат радника унутрашњих послова Републике Српске, који је један од потписника оспореног колективног уговора, наводи да остаје при наводима из поднесеног приједлога и допуне приједлога. Поред тога, указује на чланове 78. и 79. овог колективног уговора, према којима права, обавезе и одговорности радника унутрашњих послова које су утврђене овим колективним уговором не могу бити у супротности са законима из члана 1. овог колективног уговора, а у случају несагласности његових појединих одредаба са законима из члана 1. овог колективног уговора, примјењиваће се одредбе закона.       

  Оспореним чланом 7. Закона о платама запослених у Министарству унутрашњих послова Републике Српске ("Службени гласник Републике Српске" бр. 31/14, 116/16 и 62/17) прописано је да су накнаде у висини до 35% за тежину, природу посла и посебне услове рада и накнада за топли оброк и регрес урачунате у основну плату из члана 5. став 2. овог закона и не могу се посебно исказивати. Према члану 17. овог закона, запослени из члана 1. овог закона, за сваки сат који по налогу руководиоца раде дуже од пуног радног времена (прековремени рад), имају право на коришћење слободних сати, с тим што се за један прековремени сат користи један сат компензације (став 1), а прековремени рад се тромјесечно прерачунава у слободне дане и сате, које су запослени дужни да искористе најкасније у року од шест мјесеци (став 2). 

 Посебан колективни уговор за запослене у области унутрашњих послова Републике Српске ("Службени гласник Републике Српске" број 66/16) закључили су, на основу члана 240. став 3. Закона о раду ("Службени гласник Републике Српске" број 1/16) и чл. 13. до 21. Закона о платама запослених у Министарству унутрашњих послова Републике Српске ("Службени гласник Републике Српске" бр. 31/14), Синдикат радника унутрашњих послова Републике Српске, с једне стране, и министар унутрашњих послова на основу овлашћења Владе Републике Српске број 04/1-012-2-1661/16 од 28.  јула 2016. године, с друге стране.  Оспореном одредбом члана 30. овог акта прописано је да се основна плата радника увећава по основу рада ноћу за 35% и по основу основу рада у државне празнике за 50% (став 1), те да се различити основи увећања плате из овог члана међусобно не искључују (став 2). Према члану 32. овог посебног колективног уговора, за вријеме прековременог рада радник има право на увећање плате (став 1), а уколико не постоје услови за исплату накнаде за прековремени рад,  овај рад се тромјесечно прерачунава у слободне дане и сате, које су радници дужни да искористе најкасније у року од шест мјесеци (став 2).

    У поступку оцјењивања уставности оспорених одредаба Закона о платама запослених у Министарству унутрашњих послова Републике Српске, Суд је имао у виду да је одредбама тачака 10, 12. и 18. Амандмана XXXII на Устав Републике Српске, којим је замијењен члан 68. Устава, утврђено да Република уређује и обезбјеђује, између осталог, организацију, надлежност и рад државних органа, радне односе, као и друге односе од интереса за Републику, у складу са Уставом. Поред тога, Суд је приликом оцјене предметних законских норми узео у обзир и гаранције из члана 39. став 5. Устава, према којем свако по основу рада има право на зараду, у складу са законом и колективним уговором, као и члана 40. став 1. којим је утврђено да запослени имају право на ограничено радно вријеме, дневни и седмични одмор, те плаћени годишњи одмор и одсуства, у складу са законом и колективним уговором. У конкретном случају, по оцјени Суда, релевантна је и одредба члана 49. ст. 1. и 2. Устава, према којем се слободе и права остварују, а дужности испуњавају непосредно на основу устава, осим када је Уставом предвиђено да се услови за остваривање појединих од њих утврђују законом, а законом се може прописати начин остваривања појединих права и слобода само када је то неопходно за њихово остваривање. Према члану 108. Устава, закони, статути и други општи акти морају бити у сагласности са Уставом.

   У складу са наведеним уставним одредбама, законодавац је, у оквиру својих овлашћења, донио Закон о платама запослених у Министарству унутрашњих послова Републике Српске, којим је уређен начин утврђивања плата, накнада и осталих личних примања полицијских службеника, државних службеника и намјештеника у Министарству унутрашњих послова Републике Српске. Тако је чланом 4. овог закона прописано да запослени из члана 1. имају право на мјесечну плату у складу са одредбама овог закона, док се, према члану 5. став 1. истог закона, основна плата обрачунава мјесечно за пуно радно вријеме према радном мјесту на које је запослени распоређен у одговарајућој платној групи. Приликом регулисања питања начина утврђивања основне плате и накнаде плата, оспореним одредбама чланова 7. и 17. овог закона законодавац је прописао да су накнаде за тежину, природу посла, посебне услове рада, као и накнаде за топли оброк и регрес урачунате у основну плату и не могу се посебно исказивати, те је уредио начин остваривања права по основу прековременог рада.

   Оспореним прописивањем, по оцјени Суда, нису нарушене уставне гаранције на које се указује у приједлогу. Наиме, Устав Републике Српске, гарантујући право на зараду по основу рада, не јемчи обим овог права, као ни начин његовог остваривања, већ утврђује општи прицип на којем се заснива ово право, а сва остала питања у погледу његове конкретизације препушта закону и колективном уговору. Дакле, како из наведеног произлази, у надлежности је законодавног органа да, слиједећи Уставом утврђене темељне принципе, пропише критеријуме и начин за утврђивање висине плате и исказивање накнада по основу радног односа. Стога је  законодавац, сходно својој цјелисходној процјени, оспореним нормама чл. 7. и 17. Закона о платама запослених у Министарству унутрашњих послова Републике Српске уредио питање предметних накнада на начин који је у складу са утврђеном политиком у уређивању ових односа, не доводећи истовремено у питање права запослених на реализацију уставних гаранција на које се позива предлагач. Суд је, наиме, оцијенио да исказивањем предметних накнада у оквиру основне плате, запослени у Министарству унутрашњих послова нису ускраћени у остваривању Уставом гарантованог права на зараду по основу рада, већ се ради о начину обрачуна овог личног примања, који је одраз цјелисходне процјене законодавца. Из истих разлога, Суд је оцијенио да није супротно Уставу прописивање начина коришћења слободних сати по основу прековеменог рада, односно прерачунавање прековремених сати у слободне дане и сате и рокови у којима су запослени дужни да их искористе.

   У односу на наводе предлагача о несагласности предметних одредаба Закона о платама запослених у Министарству унутрашњих послова Републике Српске са Законом о раду, Суд указује на то да, према члану 115. Устава, Уставни суд није надлежан да оцјењује међусобну сагласност одредаба појединих закона, јер се ради о општим актима исте правне снаге, које је донио исти орган.

   Приликом оцјењивања уставности и законитости оспорених одредаба чл. 30. и 32. Посебног колективног уговора за запослене у области унутрашњих послова Републике Српске Суд је узео у обзир релевантне норме Закона о раду, према којем се одредбе овог закона примјењују на све раднике који раде на територији Републике Српске, код домаћег или страног правног, односно физичког лица, без обзира на мјесто његове регистрације, те да се примјењују и на запослене у републичким органима, органима локалне самоуправе и јавним службама, ако посебним законом није другачије одређено (члан 2. ст. 1. и 2), да колективни уговор, правилник о раду и уговор о раду не могу да садрже одредбе којима се раднику дају мања права или утврђују неповољнији услови рада од права и услова који су утврђени законом, те да се општим актом и уговором о раду могу утврдити друга или прописати повољнија права и повољнији услови рада од оних утврђених овим законом, осим ако то законом није изричито забрањено (члан 9), да су одредбе општег акта које утврђују неповољнија права или неповољније услове рада од права и услова утврђених овим законом незаконите и умјесто њих се примјењују одредбе овог закона (члан 10. став 1), да радник остварује право на плату у складу са општим актом и уговором о раду (члан 120. став 1), да се плата из члана 120. став 1. овог закона састоји од дијела плате за обављени рад и времена проведеног на раду, увећања плате прописаних овим законом, општим актом и уговором о раду и других примања по основу радног односа, у складу са законом, општим актом и уговором о раду (члан 121. став 1), да се основна плата одређује на основу услова потребних за рад на пословима за које је радник закључио уговор о раду утврђених општим актом и времена проведеног на раду (члан 123. став 1), да се плата из члана 123. овог закона увећава за 0,3% за сваку годину радног стажа, уколико другим законом, колективним актом или уговором о раду није другачије одређено (члан 124. став 1), да се поред увећања из става 1. овог члана, плата радника, у складу са општим актом и уговором о раду, увећава по основу отежаних услова рада, прековременог рада, рада ноћу, рада празником и другим данима у које се по закону не ради (члан 124. став 2), да се колективним уговором, у складу са законом и другим прописом, уређују права, обавезе и одговорности из радног односа, пoступак измјена и допуна колективног уговора, међусобни односи учесника колективног уговора и друга питања од значаја за уређивање односа између радника и послодавца (члан 238. став 1), те да посебне колективне уговоре за републичку управу, друштвене дјелатности и јавне службе закључују Влада Републике Српске и репрезентативни синдикати грана и дјелатности (члан 240. став 3).

 Поред тога, Суд је у конкретном случају узео у обзир и релевантне одредбе Закона о платама запослених у Министарству унутрашњих послова Републике Српске. Овим законом уређен је начин утврђивања плата, накнада и осталих личних примања полицијских службеника, државних службеника и намјештеника у Министарству унутрашњих послова Републике Српске (члан 1),  прописано је да се плата из члана 1. овог закона састоји од основне плате, додатка на плату и пореза и доприноса који се уплаћују за плату (члан 2), затим да запослени из члана 1. овог закона остварују право на увећање плате по основу рада ноћу и у дане републичких празника и других дана када се по закону не ради, а висина увећања по овим основама регулисаће се у складу са одредбама Посебног колективног уговора (члан 16. став 1), те да запослени из члана 1. овог закона, за сваки сат који по налогу руководиоца раде дуже од пуног радног времена (прековремени рад), имају право на коришћење слободних сати, с тим што се за један прековремени сат користи један сат компензације, а прековремени рад се тромјесечно прерачунава у слободне дане и сате, које су запослени дужни да искористе најкасније у року од шест мјесеци (члан 17).

  Имајући у виду цитиране законске одредбе, Суд је оцијенио да оспорено прописивање из чланова 30. и 32. Посебног колективног уговора за запослене у области унутрашњих послова Републике Српске није у супротности  са Законом о раду и Законом о платама запослених у Министарству унутрашњих послова Републике Српске. Наиме, овим законима је, као и у оспореној норми члана 30. предметног колективног уговора, предвиђено увећање основне плате запослених по основу рада ноћу и рада у дане републичких празника и других дана када се по закону не ради, тако да оспорени општи акт у том погледу садржи идентична нормативна рјешења. Надаље, по оцјени Суда, прописивање из члана 32. став 1. овог колективног уговора, према којем за вријеме прековременог рада радник има право на увећање плате, није супротно одредби из члана 124. став 2. Закона о раду, који изричито предвиђа увећање основне плате по основу прековременог рада. У погледу става 2. члана 32. предметног колективног уговора, Суд је такође оцијенио да није супротно релевантним нормама Закона о раду, посебно када се има у виду одредба члана 9. став 2. овог закона, према којој се општим актом и уговором о раду могу утврдити друга или прописати повољнија права и повољнији услови рада од оних утврђених овим законом, осим ако то законом није изричито забрањено. Суд, наиме, сматра да се оваквим прописивањем у суштини раднику даје шири обим права, односно разрађује се законска норма са циљем реализације права по основу прековременог рада, тако што се запосленом даје могућност компензације путем слободних дана и сати уколико нису испуњени услови за увећање плате по овом основу. Исто рјешење у погледу питања прековременог рада садржи и члан 17. Закона о платама запослених у Министарству унутрашњих послова Републике Српске, скојим је, сходно томе, ова норма у сагласности.  

На основу изложеног одлучено је као у изреци ове одлуке.

Ову одлуку Уставни суд је донио у саставу: предсједник Суда мр Џерард Селман и судије: Миленко Араповић, Војин Бојанић, Амор Букић, Златко Куленовић, проф. др Душко Медић, Ирена Мојовић, проф. др Марко Рајчевић и академик проф. др Снежана Савић.