Уставни суд РСОдлукеНовости и саопштењаПриступ информацијамаЈавне набавке
Број предмета: U- / Кључна ријеч:
Година подношења иницијативе: Период окончања поступка: -
Садржани појмови:
 
У поља 'Број предмета' подаци се уносе у формату xxx/yy, гдје је xxx број предмета, а yy година подношења иницијативе.
У поље 'Кључна ријеч' уноси се једна или више ријечи на тренутно изабраном језику и у одговарајућем писму (ћирилица или латиница), како би се пронашле све одлуке које у тексту садрже те ријечи.
Није неопходно попунити сва поља. Кликом на дугме 'Прикажи' добићете све одлуке које задовољавају горње критеријуме.
   ||

            Уставни суд Републике Српске, на основу члана 115. Устава Републике Српске, члана 37. став 1.  тачка г), члана 40. став 5, члана 60. став 1. тач. а) и б)  и   члана 61. став 1. тач. г) и д) Закона о Уставном суду Републике Српске (“Службени гласник Републике Српске” бр 104/11 и 92/12), на сједници одржаној 29. новембра 2017. године,  д о н и о  ј е

 

О Д Л У К У

         

          Утврђује се да члан 29. Посебног колективног уговора за запослене у области здравства (“Службени гласник Републике Српске” бр. 72/16 и 111/16) није у сагласности са Уставом и Законом о раду (“Службени гласник Републике Српске” број 1/16).

         Не прихвата се иницијатива за оцјењивање уставности и законитости чланова 23, 24, 25, 26, 27, 28, 30. и 31. Посебног колективног уговора за запослене у области здравства (“Службени гласник Републике Српске” бр. 72/16 и 111/16).

         Не прихвата се иницијатива за покретање поступка за оцјењивање уставности и законитости члана 35. ст. 2. и 3. Посебног колективног уговора за запослене у области здравства (“Службени гласник Републике Српске” бр. 72/16 и 111/16).

 

О б р а з л о ж е њ е

 

         Рада Давидовић из Гацка дала је Уставном суду Републике Српске иницијативу за покретање поступка за оцјењивање уставности и законитости чл. 23. до 31. и члана 35. ст. 2. и 3. Посебног колективног уговора за запослене у области здравства (“Службени гласник Републике Српске” број 72/16) (у даљем тексту: Посебни колективни уговор). У иницијитави је наведено да оспорене одредбе чл. 23. до 31. Посебног колективног уговора, којима је прописано вођење дисциплинског  поступка, нису у сагласности са Уставом и Законом о раду, јер такав поступак није прописан овим законом. Такође, давалац иницијативе наводи да ни оспорени члан 35. став 2. и 3. Посебног колективног уговора, којим се регулише накнада плате предсједнику репрезентативног синдиката, није у сагласности са Законом о раду, с обзиром на то да  је овим законом предвиђено да се запосленима, колективним уговором (општим и посебним) не може дати мањи обим права од права утврђених законом. Поред наведене несагласности, давалац иницијативе истиче да су исти ставови оспореног члана 35. Посебног колективног уговора несагласни и са Законом о платама запосленх лица у јавним установама у области здравства Републике Српске, с обзиром на то да из одредби овог закона, којим је регулисан начин утврђивања плата запослених, произлази да се колективним уговорима не могу установљавати нова права, а што је, како је наведено, случај са оспореним члановима Посебног колективног уговора.

           Министарство здравља и социјалне заштите Републике Српске и Синдикат здравства и социјалне заштите Републике Српске нису одговорили на наводе из поднесене иницијативе.

          Посебни колективни уговор за запослене у области здравства Републике Српске (“Службени гласник Републике Српске” бр. 72/16 и 111/16) закључили су Синдикат здравства и социјалне заштите Републике Српске и Министарство здравља и социјалне заштите Републике Српске на основу члана 240. став 3. Закона о раду Републике Српске (“Службени гласник Републике Српске” број 1/16) и чл. 34. и 35. Закона о платама запослених лица у јавним установама у области здравства Републике Српске (“Службени гласник Републике Српске” број 11/09).

          Оспореним одредбама чл. 23. до 31. Посебног колективног уговора прописана је заштита права радника и у оквиру тога и дисциплински поступак, односно покретање, вођење и застарјелост дисциплинског поступка за утврђивање дисциплинске одговорности због повреде радних обавеза и друга питања од значаја за заштиту радне дисциплине, као и питања материјалне одговорности радника. 

        Оспореним чланом 35. Посебног колективног уговора прописано је да послодавац обезбјеђује репрезентативном синдикату сљедеће услове за његово дјеловање: накнаду плате у висини од 15% предсједнику репрезентативног синдиката код послодавца до 100 радника, односно за сваких наредних 100 радника још по 2,5% на основну плату (тачка 2) и накнаду од 25% на основну плату за професионално обављање функције предсједника репрезентативног синдиката гдје је број запослених преко 500 радника, о чему се закључује посебан уговор (тачка 3).

       Уставом Републике Српске сваком је гарантовано право на рад и слободу рада и право на зараду, у складу са законом и колективним уговором ( члан 39. ст. 1. и 5.) и зајемчена слобода синдикалног организовања и дјеловања (члан 41), а тачком 12. Амандмана XXXII на Устав републике Српске, којим је замијењен члан 68. Устава, утврђено је да Република, између осталог, уређује и обезбјеђује радне односе и заштиту на раду, док је чланом 108. став 2. утврђено да прописи и други општи акти морају бити у сагласноти са законом.

        Законом о раду (“Службени гласник Републике Српске” број 1/16) уређују се радни односи, права, обавезе и одговорности из радног односа и други односи по основу рада у Републици Српској, ако посебним законима није другачије одређено, и прописује да је радни однос, однос између послодавца и радника и да се заснива закључивањем уговора о раду, одлуком о пријему, одлуком о избору и именовању, и другим правним основом уређеним посебним законом, да права из радног односа настају даном када радник ступи на рад по једном од правних основа из става 2. овог члана и да се права, обавезе и одговорности  из радног односа уређују и колективним уговором, а правилником о раду и уговором о раду само када је то овим законом одређено (члан 1). Такође, овим законом је прописано да се колективним уговором закљученим између синдиката и послодавца у складу са законом уређују права, обавезе и одговорности из радног односа, начин и поступак њиховог остваривања и међусобни односи учесника колективног уговора (члан 3), те да правилник о раду и уговор о раду не могу да садрже одредбе којим се раднику дају мања права или утврђују неповољнији услови рада од права и услова који су утврђени законом и да се колективним уговором, правилником о раду и уговором о раду могу да утврде друга или пропишу повољнија права и повољнији услови рада од оних утврђених овим законом, осим ако то законом није изричито забрањено (члан 9). Поред наведеног, релевантним одредбама чланова 137. до 141. овог закона, између осталог, дефинисане су теже и лакше повреде радних обавеза, мјере које се могу изрећи раднику за повреду радних обавеза и радне дисциплине, од којих и мјеру да послодавац може раднику за учињену тежу повреду радне обавезе, ако сматра да постоје олакшавајуће околности или да повреда радне обавезе, односно непоштовање радне дисциплине, није такве природе да раднику треба да престане радни однос, умјесто отказа уговора о раду, изрећи: или новчану казну у висини до 20% основне плате радника за мјесец у коме је новчана казна изречена, у трајању до три мјесеца, која се извршава обуставом од плате, на основу одлуке послодавца о изреченој мјери, или писмено упозорење са најавом отказа уговора о раду у којем се наводи да ће послодавац раднику отказати уговор о раду без поновног упозорења ако у наредном року од шест мјесеци учини повреду радне обавезе или непоштовање радне дисциплине. Одредбом члана 238. ст. 1. прописано је да се колективним уговором, у складу са законом и другим прописима, уређују права, обавезе и одговорности из радног односа, поступак измјена и допуна колективног уговора, међусобни односи учесника колективних уговора и друга питања од значаја за уређивање односа између радника и послодавца.    

       Законом о платама запослених лица у јавним установама у области здравства Републике Српске (“Службени гласник Републике Српске” бр. 11/09 и 116/16), је, као леx специалис, прописан начин утврђивања плата запослених лица у јавним установама у области здравства Републике Српске (члан 1. став 1), као и то: да се плате запослених лица из члана 1. став 1. овог закона састоје од основне плате за редовни рад, увећане за накнаду за минули рад, пореза и доприноса који се уплаћују на плате (члан 2); да запослени из члана 1. овог закона имају право на накнаду плате у пуном износу за вријеме коришћења годишњег одмора, плаћеног одсуства, републичких празника и других дана када се по закону не ради, привремене спријечености за рад због повреде на раду или професионалне болести (члан 33. став 1), те да, према члану 34. овог закона, запослени имају право на увећање основне плате за рад ноћу, за рад током републичких празника и других дана када се по закону не ради (став 1. тач. а) и б) и да ће се висина увећања основне плате из става 1. овог члана регулисати Посебним колективним уговором (став 2).

       На основу изложеног Суд је оцијенио да оспореним одредбама чланова 23, 24, 25, 26, 27, 28, 30 и 31. Посебног колективног уговора за запослене у области здравства Републике Српске нису прекорачене границе законских овлашћења субјеката који су закључили овај уговор, јер се овим одредбама не мијењају законска рјешења у предметној области, већ се та рјешења ближе разрађују ради адекватне примјене у пракси. Наиме, имајући у виду одредбе Закона о раду којима је прописано да се колективним уговором закљученим између синдиката и послодавца у складу са законом уређују права, обавезе и одговорности из радног односа, као и начин и поступак њиховог остваривања, Суд је утврдио да субјекати који су закључили колективни уговор могу да уређују дисциплински поступак, односно покретање, вођење и застарјелост дисциплинског поступка за утврђивање дисциплинске одговорности због повреде радних обавеза и друга питања од значаја за заштиту радне дисциплине. Такође, с обзиром на садржину наведених законских одредби, Суд је оцијенио да оспорене одредбе чланова 23, 24, 25, 26, 27, 28, 30 и 31. Посебног колективног уговора којима је прописано да се овим колективним уговором уређује дисциплински поступак, односно покретање, вођење и застарјелост дисциплинског поступка за утврђивање дисциплинске одговорности због повреде радних обавеза и друга питања од значаја за заштиту радне дисциплине ‒ нису у супротности са Законом о раду јер не садрже рјешења која би се могла сматрати прописивањем мањег обима права од оног који је прописан Законом. Ове одредбе служе да се раднику да могућност изјашњења у прописаном поступку када дође до повреде обавеза из уговора о раду. Пошто Закон о раду прописује мјере за повреду радних обавеза и радне дисциплине, те одредбе су њихова неопходна разрада и са законским одредбама чине једну цјелину и доносе потребну правну сигурност у овој области.

     Међутим, и поред тога што се поједина питања од заједничког интереса послодавца и запослених у области здравства могу уредити и посебним колективним уговорима, Суд је  оцијенио да то не подразумијева и овлашћење потписника ових уговора да раднику који је учинио повреду радних обавезе и радне дисциплине одреде  другачију висину новчане казне од висине исте казне предвиђене Законом о раду. Имајући у виду наведено, Суд је оцијенио да прописивање као у оспореном члану 29. Посебног колективног уговора, према којем: 1) Дисциплинска комисија по спроведеном поступку и утврђеном чињеничном стању обуставља поступак ако је наступила застара за покретање и вођење поступка, ослобађа радника одговорности или изриче мјеру престанка радног односа ако је радник учинио тежу повреду радне обавезе или новчане казне у висини до 30% од нето плате радника у трајању до три мјесеца; 2) Послодавац може мјеру престанка радног односа због теже повреде радне обавезе замијенити новчаном казном у висини до 30% од плате радника у трајању до три мјесеца, под условом да нису наступиле знатне теже посљедице за послодавца, да је степен одговорности радника несавјесни нехат и ако су утврђене олакшавајуће околности за радника, о чему доноси посебну одлуку на захтјев радника и дисциплинске комисије, није у сагласности са чланом 141. Закона о раду. Дакле, како је оспореном одредбом члана 29. Посебног колективног уговора за запослене у области здравства Републике Српске одређен виши износ наведене новчане казне од висине казне која је предвиђена Законом о раду, Суд је оцијенио да је ова одредба незаконита, односно да није у сагласности са чланом 141. Закона о раду. Такође, Суд је оцијенио да несагласност са Законом ову одредбу чини и неуставном, односно да оспорени члан 29. Посебног колективног уговора за запослене у области здравства Републике Српске није у сагласности ни са  чланом 108. став 2. Устава Републике Српске.           

         У погледу захтјева за оцјењивање уставности законитости члана 35. ст. 2. и 3.  Посебног колективног уговора за запослене у области здравства Републике Српске, Суд је утврдио да је својом Одлуком број У-86/16 од 12. јула 2017. године (“Службени гласник Републике Српске” број 69/17) утврдио  да члан 35. ст. 2. и 3. Посебног колективног уговора за запослене у области здравства (“Службени гласник Републике Српске” бр. 72/16 и 111/16) није у сагласности са Уставом Републике Српске и Законом о платама запослених лица у јавним установама у области здравства Републике Српске (“Службени гласник Републике Српске” бр. 11/09 и 116/16).

          С обзиром на то да је већ одлучивао о истој правној ствари, Суд је одлучио да сходно члану 37. став 1. тачка г) Закона о Уставном суду Републике Српске (“Службени гласник Републике Српске” бр. 104/11 и 92/12) не прихвати иницијативу ни у дијелу који се односи на покретање поступка за оцјењивање уставности и законитости члана 35. ст. 2. и 3. Посебног колективног уговора за запослене у области здравства (“Службени гласник Републике Српске” број 72/16).         

      Цијенећи да је у току претходног поступка правно стање потпуно утврђено и прикупљени подаци пружају поуздан основ за одлучивање, Суд је, на основу члана 40. став 5. Закона о Уставном суду Републике Српске ("Службени гласник Републике Српске" бр. 104/11 и 92/12), у овом предмету одлучио без доношења рјешења о покретању поступка.

          На основу изложеног Суд је одлучио као у изреци ове одлуке.

         Ову одлуку Уставни суд је донио у саставу: предсједник Суда, мр Џерард Селман и судије: Миленко Араповић, Војин Бојанић, Амор Букић, Златко Куленовић, проф. др Душко Медић, Ирена Мојовић, проф. др Марко Рајчевић и академик проф. др Снежана Савић.

Број: У-91/16

29.новембра 2017. г.

 

ПРЕДСЈЕДНИК

УСТАВНОГ СУДA

Мр Џерард Селман, с.р.

 

 

 

Актуелно
11.7.2018
Саопштење за јавност са 233. сједнице Уставног суда Републике Српске

9.7.2018
Дневни ред 233. сједнице Уставног суда Републике Српске

27.6.2018
Саопштење за јавност са 232. сједнице Уставног суда Републике Српске

25.6.2018
Дневни ред 232. сједнице Уставног суда Републике Српске

23.5.2018
Саопштење за јавност са 231. сједнице Уставног суда Републике Српске

22.5.2018
Дневни ред 231. сједнице Уставног суда Републике Српске

25.4.2018
Саопштење за јавност са 230. сједнице Уставног суда Републике Српске

25.4.2018
Саопштење за јавност са 116. сједнице Вијећа за заштиту виталног интереса

Претраживање


Објашњење: унијети једну или више ријечи, на тренутно изабраном језику и у одговарајућем писму (ћирилица или латиница)
© 2009-2018. Уставни суд Републике Српске. Сва права задржана. | Политика приватности | Услови коришћења
html>