Уставни суд РСОдлукеНовости и саопштењаПриступ информацијамаЈавне набавке
Број предмета: U- / Кључна ријеч:
Година подношења иницијативе: Период окончања поступка: -
Садржани појмови:
 
У поља 'Број предмета' подаци се уносе у формату xxx/yy, гдје је xxx број предмета, а yy година подношења иницијативе.
У поље 'Кључна ријеч' уноси се једна или више ријечи на тренутно изабраном језику и у одговарајућем писму (ћирилица или латиница), како би се пронашле све одлуке које у тексту садрже те ријечи.
Није неопходно попунити сва поља. Кликом на дугме 'Прикажи' добићете све одлуке које задовољавају горње критеријуме.
   ||

          Уставни суд Републике Српске, на снову члана 115. Устава Републике Српске, члана 40. став 5. и члана 61. став 1. тачка г) Закона о Уставном суду Републике Српске („Службени гласник Републике Српске“ бр. 104/11 и 92/12), на сједници одржаној 29. новембра 2017. године,   д о н и о   ј е

 

Р Ј Е Ш Е Њ Е

 

            Не прихвата се иницијатива за оцјењивање уставности члана 44. Закона о грађевинском земљишту Републике Српске („Службени гласник Републике Српске“ број 112/06).

                                                   

О б р а з л о ж е њ е

 

Игор Сјериков из Бањалуке дао је Уставном суду Републике Српске (у даљем тексту: Суд) иницијативу за покретање поступка за оцјењивање уставности члана 44. Закона о грађевинском земљишту Републике Српске („Службени гласник Републике Српске“ број 112/06). Давалац иницијативе сматра да су услови под којима члан 44. Закона дозвољава престанак државног власништва над грађевинским земљиштем и успоставу ранијег власничкоправног односа, дискриминишући према субјектима чија су власничка права над релевантним земљиштем престала на начине другачије од оних који су утврђени оспореном одредбом. Њоме, наиме, нису обухваћени сви основи по којима је, у периоду социјалистичког друштвено-економског уређења, дотадашњим власницима утврђиван престанак власничких права над земљиштем. Истиче се да је тадашња држава одузимала приватну имовину без накнаде, те се у том смислу указује на одредбе  чл. 56. и 60. Устава, чл. 20. до 36. Закона о основним својинскоправним односима („Службени лист СФРЈ“ број 6/80), те прописивање Закона о експропријацији („Службени гласник Републике Српске“ број 110/06) и члана 1. Протокола број 1. уз Конвенцију за заштиту људских права и основних слобода (у даљем тексту: Конвенција), који могућност лишавања имовинских права дозвољавају искључиво у јавном интересу и под законом утврђеним условима. У иницијативи се указује на другачије рјешење ове материје у окружењу, а дискриминишући карактер оспорене одредбе се објашњава на примјеру појединачног случаја у оквиру управног поступка. Сматрајући да члан 44. Закона у привилегован положај доводи само једну групу субјеката права, давалац иницијативе предлаже да Суд утврди неуставност истог. 

У одговору који је доставила Народна скупштина Републике Српске наводи се да давалац иницијативе погрешно тумачи Устав и Закон, те да је иницијатива, стога, нејасна и неутемељена. Истиче се да се оспорена одредба на исти начин односи на све адресате који се налазе у истим или сличним ситуацијама због чега оспорено прописивање није у супротности са чланом 10. Устава, као и да су истом осигурана права грађана заштићена чл. 56. и 60. Устава. Законодавац је становишта да је из иницијативе видљиво незадовољство постојећим законским рјешењем које је резултат цјелисходне процјене законодавца, о којој Суд није надлежан да одлучује.

Оспорена одредба члана 44. Закона о грађевинском земљишту Републике Српске („Службени гласник Републике Српске“ број 112/06) прописује: да ступањем на снагу овог закона, по сили закона престаје државно власништво на грађевинском земљишту које није приведено намјени у складу са регулационим планом, а у друштвено, односно државно власништво је прешло на основу: а) Закона о национализацији најамних зграда и грађевинског земљишта ("Службени лист ФНРЈ" број 52/58) и б) Закона о одређивању грађевинског земљишта у одређеним насељима градског карактера ("Службени лист СРБиХ" број 24/68), који се односи ка општине Бања Лука, Добој, Рудо, Вишеград и Зворник; да на грађевинском земљишту које није приведено намјени у складу са регулационим планом, а у друштвено, сада државно власништво прешло је на основу одлуке општине, на којем је престало државно власништво, на основу члана 96. Закона о грађевинском земљишту Републике Српске ("Службени гласник Републике Српске" број 86/03) утврдиће се престанак државног власништва и успостављање ранијег власничкоправног односа; да се престанак власништва из ст. 1. и 2. овог члана, као и успостављање ранијег власничкоправног односа, утврђује рјешењем надлежног органа управе за имовинско‒правне послове; да се рјешење из става 2. овог члана може оспоравати жалбом у поступку пред Републиком управом за геодетске и имовинско-правне послове; да се правоснажно рјешење из става 2. овог члана доставља по службеној дужности органу надлежном за евиденцију права на некретнинама на спровођење.

У поступку оцјењивања уставности оспорене одредбе Закона Суд је имао у виду да је Уставом утврђено: да су грађани Републике равноправни у слободама, правима и дужностима, једнаки пред законом и да уживају исту правну заштиту без обзира на расу, пол, језик, националну припадност, вјероисповијест, социјално поријекло, рођење, образовање, имовно стање, политичко и друго увјерење, друштвени положај или друго лично својство (члан 10); да се економско и социјално уређење заснива, између осталог, на равноправности свих облика својине и слободном привређивању (члан 50); да сви облици својине имају једнаку правну заштиту (члан 54); да се законом може ограничити или одузети право својине уз правичну накнаду (члан 56. став 1); да се својинска права и обавезе над средствима у друштвеној својини и услови под којим се та средства преносе у друге облике својине уређују законом (члан 58. став 1); да физичка и правна лица остварују својинска права на непокретности према њиховој природи и намјени, у складу са законом (члан 60. став 1); да Република уређује и обезбјеђује својинске и облигационе односе и заштиту свих облика својине, (тачка 6. Амандмана XXXII на Устав, којим је замијењен члан 68).

 Суд је, такође, узео у обзир да је чланом 198. тачка б) Закона о уређењу простора и грађењу („Службени гласник Републике Српске“ бр. 40/13, 106/15 и 3/16) прописано да ступањем на снагу овог закона престаје да важи Закон о грађевинском земљишту („Службени гласник Републике Српске“ број 112/06), осим члана 44. наведеног закона.

Поред наведеног, чланом 1. Протокола 1 уз Конвенцију зајемчено је да свако физичко и правно лице има право на неометано уживање своје имовине, те да нико не може бити лишен своје имовине, осим у јавном интересу и под условима предвиђеним законом и општим начелима међународног права, као и да претходне одредбе ни на који начин не утичу на право државе да примењује законе које сматра потребним да би регулисала коришћење имовине у складу с општим интересима или да би обезбедила наплату пореза или других дажбина или казни. 

Имајући у виду наведене одредбе Устава, Суд је утврдио да се прописујући на начин као у члану 44. Закона о грађевинском земљишту Републике Српске, законодавац кретао у границама својих уставних овлашћења, због чега се оспорена законска одредба не може доводити у питање са аспекта члана 10. Устава, како то сматра давалац иницијативе. Такође, Суд је рјешењем број У-11/08 од 24. марта 2010. године („Службени гласник Републике Српске“ број 34/10) оцјењујући уставност члана 19. став 2. и члана 45. Закона о грађевинском земљишту Републике Српске  („Службени гласник Републике Српске“ број 112/06), утврдио да је искључиво право законодавца да у оквиру предвиђених мјера економске и социјалне политике пропише својинска права и обавезе над средствима у државној својини, као и да утврди услове под којим се та средства преносе у друге облике својине, а имајући у виду неопходност регулисања питања трансформације права својине усљед новонасталих односа у овој области и уставна овлашћења законодавца да уређује и обезбјеђује својинска права и обавезе над средствима у друштвеној својини те услове под којим се та средства преносе у друге облике својине, као и уставне гаранције из чл. 50. и 54. Устава Републике Српске. Такође, Суд сматра да је, у контексту навода о повреди члана 10. Устава, неоправдано поредити правни положај лица која, сагласно Закону, испуњавају услове за успоставу ранијег власничкоправног односа на грађевинском земљишту, са положајем лица која овакве услове не испуњавају. Начело равноправности у остваривању права и обавеза није апсолутног карактера, те га је могуће сагледати искључиво у оквиру истих категорија субјеката права. Иницијативом се, напротив, у исти контекст стављају адресати Закона и лица чија права и обавезе истим нису обухваћена, који, дакле, припадају различитим категоријама субјеката права и који се налазе у различитим правним ситуацијама. У конкретној уставноправној ствари се, у суштини, не оспорава уставност прописивања члана 44. Закона, већ се поставља питање уставности законодавчевог пропуштања да истим уреди предметну материју на начин који давалац иницијативе сматра оптималним, због чега иницијатива не садржи разлоге подобне за апстрактну оцјену уставности. Имајући у виду да је Суд већ раније констатовао да из Устава произлази овлашћење законодавца да утврди услове под којима се, права и обавезе над средствима у државној својини преносе у друге облике својине, то се у предметном случају не ради о легислативном пропусту, већ о цјелисходној процјени законодавца да релевантну материју треба уредити на прописани начин. Сходно члану 115. Устава, није у надлежности овог суда да цијени оправданост овакве процјене. 

Поред овога, имајући у виду чланом 115. Устава дефинисан стандард оцјене у поступцима контроле уставности закона пред Судом, наводи којима се указује на неуставно и незаконито одузимање приватне имовине у ранијем друштвено-економском поретку, те рјешавање поступајућег органа управе у појединачној правној ствари, као и другачије уређење релевантне материје у иностраном правном систему, нису од уставноправног значаја.

С обзиром на то да је у току претходног поступка правно стање потпуно утврђено, те да прикупљени подаци пружају поуздан основ за одлучивање, Суд је, на основу члана 40. став 5. Закона о Уставном суду Републике Српске („Службени гласник Републике Српске“ бр. 104/11 и 92/12), у овом предмету одлучио без доношења рјешења о покретању поступка.

        На основу изложеног одлучено је као у изреци овог рјешења.

       Ово рјешење Уставни суд је донио у саставу: предсједник Суда мр Џерард Селман и судије: Миленко Араповић, Војин Бојанић, Амор Букић, Златко Куленовић, проф. др Душко Медић, Ирена Мојовић, проф. др Марко Рајчевић и академик проф. др Снежана Савић.

Број: У-105/16

29.новембра 2017. г.

 

ПРЕДСЈЕДНИК

УСТАВНОГ СУДA

Мр Џерард Селман, с.р.

 

 

 

Актуелно
Претраживање


Објашњење: унијети једну или више ријечи, на тренутно изабраном језику и у одговарајућем писму (ћирилица или латиница)
© 2009-2014. Уставни суд Републике Српске. Сва права задржана. | Политика приватности | Услови коришћења
html>