Уставни суд Републике Српске, на основу члана 115. Устава Републике Српске, члана 40. став 5. и  члана 61. став 1. тачка г) Закона о Уставном суду Републике Српске (“Службени гласник Републике Српске” бр. 104/11 и 92/12), на сједници одржаној 25. октобра 2017. године,  д о н и о  ј е

Р Ј Е Ш Е Њ Е

           Не прихвата се иницијатива за оцјењивање уставности члана 14. Закона о измјенама и допунама Закона о пензијском и инвалидском осигурању (“Службени гласник Републике Српске” брoj 103/15).

О б р а з л о ж е њ е

         Достa Бараковић из Градишке дала је Уставном суду Републике Српске иницијативу за покретање поступка за оцјењивање уставности члана 14. Закона о измјенама и допунама Закона о пензијском и инвалидском осигурању (“Службени гласник Републике Српске” брoj 103/15). У иницијативи је наведено да је оспорена одредба овог закона у супротности са чланом 5. став 1. алинеја 1, чланом 10, чланом 39. став 1. и чланом 48. став 1. Устава Републике Српске, те да је наведеном одредбом повријеђено право на мирно уживање имовине грађана које је гарантовано чланом 1. Протокола број 1 уз Конвенцију за заштиту људских права и слобода. Поред наведеног, давалац иницијативе сматра да је оспорена законска одредба неуставна и због тога што се прописивањем као у овој одредби нарушава суштина права на  породичну пензију као имовинског права, које спада у стечена права под законом прописаним условима, због чега се, како је наведено,  коришћење овог права не може доводити у питање, нити у везу са функционисањем институција из области пензијског осигурања у цјелини. Такође, сматра да се повреда одредбе члана 10. Устава састоји у томе што су доношењем оспорене одредбе, односно изузимањем од обустављања исплате пензије једној категорији корисника пензије, остали корисници пензије стављени у повољнији положај, давалац иницијативе посебно истиче да је оспорена одредба члана 14. Закона о измјенама и допунама Закона о пензијском и инвалидском осигурању идентична одредби члана 141. Закона о пензијском и инвалидском осигурању (“Службени гласник Републике Српске” брoj 134/11) коју је Уставни суд Републике Српске, Одлуком број        У-38/12 од 30. октобра 2013. године, прогласио неуставном, и која је, како је наведено,  и флексибилнија од нове одредбе.

       У одговору који је на наводе из иницијативе доставила Народна скупштина Републике Српске наглашава се, прије свега, да иницијативу сматрају непотпуном, а наводе  иницијативе неоснованим, те да оспорено законско рјешење није у супротности са чланом 10. Устава. Сматрају да  је цјелисходна процјена законодавца основни разлог оваквог рјешења и наводе да је оспореном законском одредбом реализована Одлука Уставног суда Републике Српске број У-38/12 од 30. октобра 2013. године, (“Службени гласник Републике Српске” брoj 96/13), односно да је било неопходно извршити измјене члана 141. Закона о пензијском и инвалидском осигурању чији став 1. је наведеном одлуком Суда проглашен неуставним, на начин да се прецизира да корисник пензије не може бити осигураник у добровољном осигурању и да се, право на пензију, без обзира на врсту, обезбјеђује након престанка осигурања. Уз то, напомињу да из одредби Закона о пензијском и инвалидском осигурању произлази да су сви чланови породице којима је Законом омогућено остваривања права на породичну пензију, директно или индиректно везани за приходе које је остваривао умрли и који их је издржавао, односно чланови породице којима је Законом омогућено остваривања права на породичну пензију, а нису у могућности да остварују приходе за самосталну егзистенцију. Такође, у вези стим, наглашавају да уколико неко од корисника породичне пензије стекне статус осигураника, да то значи да остварује приход и не може се сматрати издржаваним лицем, због чега и  нема основа за исплату пензије у периоду док остварује приход, те да обустава од исплате пензије за наведеног осигураника не значи и обуставу исплате осталим члановима породице који испуњавају услове за коришћење пензије. С обзиром на то да сматрају да из наведеног произлази да  је оспорена законска одредба у сагласности са чланом 5. алинеја 1. Устава и да је у складу са међународним стандардима и суштином права на породичну пензију, да није у несагласноати ни са чланом 10, чланом 39. став 1. и чланом 48. став 1. Устава Републике, те да незадовољство одређеним законским рјешењима може бити само предмет законодавне процедуре, предлажу да Уставни суд не прихвати дату иницијативу.

           Оспореним чланом 14. Закона о измјенама и допунама Закона о пензијском и инвалидском осигурању (“Службени гласник Републике Српске” брoj 103/15) прописано је да се члан 141. Закона о пензијском и инвалидском осигурању (“Службени гласник Републике Српске” бр. 134/11 и 82/13) мијења и гласи: «Ако неко од корисника породичне пензије стекне статус осигураника, исплата пензије том кориснику обуставља се за период трајања осигурања, а преосталим корисницима одређује се нови износ пензије».

          У поступку оцјењивања уставности оспореног члана 14. Закона о измјенама и допунама Закона о пензијском и инвалидском осигурању Суд је имао у виду да је Уставом Републике Српске утврђено да Република уређује и обезбјеђује, између осталог, остваривање и заштиту људских права и слобода, радне односе, социјално осигурање и друге облике социјалне заштите, као и друге односе од интереса за Републику, у складу са Уставом (тачке 5, 12. и 18. Амандмана XXXII на Устав Републике Српске, којим је мијењан члан 68. Устава).

       Такође, Суд је имао у виду да је одредбама члана 5. став 1. алинеја 1, члана 10, члана 39. став 1. и члана 48. став 1. Устава Републике Српске, у односу на које давалац иницијативе оспорева члан 14. Закона о измјенама и допунама Закона о пензијском и инвалидском осигурању, утврђено да се уставно уређење Републике темељи, између осталог, на гарантовању и заштити људских слобода и права у складу са међународним стандардима, да су грађани равноправни у слободама, правима и дужностима, једнаки су пред законом и уживају исту правну заштиту без обзира на расу, пол, језик, националну припадност, вјероисповијест, социјално поријекло, рођење, образовање, имовно стање, политичко и друго увјерење, друштвени положај или друго лично својство, да свако има право на рад и слободу рада, и да се права и слободе зајемчени овим уставом не могу одузети ни ограничити.         

        Поред тога, Суд је утврдио да је Законом о пензијском и инвалидском осигурању (“Службени гласник Републике Српске” бр. 134/11, 82/13 и 103/15), на начелима узајамности и солидарности, установљено обавезно и добровољно пензијско и инвалидско осигурање, као и услови за остваривање права по основу овог осигурања. Наиме, чланом 2. Закона о пензијском и инвалидском осигурању (“Службени гласник Републике Српске” бр. 134/11, 82/13 и 103/15) прописано је да се обавезним и добровољним осигурањем, на начелима узајамности и солидарности, осигураницима обезбјеђују права у случају старости и инвалидности, а у случају смрти осигураника, односно корисника пензије право се обезбјеђује члановима њихових породица, док, према члану 3. став 2. овог закона, обим права из пензијског и инвалидског осигурања зависи од дужине пензијског стажа осигураника и висине плата и основица осигурања на које је плаћен допринос за пензијско и инвалидско осигурање.

         Суд је утврдио да је законодавац, на основу наведених гаранција и уставних овлашћења, у оквиру регулисања питања која се односе на  исплате пензија, оспореним чланом 14. Закона о измјенама и допунама Закона о пензијском и инвалидском осигурању (“Службени гласник Републике Српске” брoj 103/15) прописао да ће се кориснику породичне пензије који стекне статус осигураника, исплата пензије обуставити за период трајања осигурања, а преосталим корисницима да ће се одредити нови износ пензије. Наиме, имајући у виду да право на породичну пензију представља изведено право које припада члановима породице осигураника, односно корисника и да се оспореном законском одредбом кориснику породичне пензије који стекне статус осигураника исплата пензије не одузима, већ привремено обуставља и наставља по престанку осигурања, Суд је оцијенио да оспорено прописивање није у супротности са начелом из члана 5. став 1. алинеја 1. члана 48. став 1. Устава Републике Српске.  Поред тога, Суд је оцијенио и да се прописивањем да ће се у наведеном случају преосталим корисницима одредити нови износ пензије, такође не повређују наведена уставна начела. На овај начин се не доводи у питање ни уставни принцип о забрани дискриминације из члана 10. Устава, као ни основно право на мирно уживање имовине грађана гарантовано чланом 1. Протокола број 1 уз Европску ковенцију за заштиту људских права и основних слобода. Наиме, основни смисао породичне пензије је обезбјеђивање материјалне сигурности њених корисника, па због тога овакво прописивање има објективно и разумно оправдање и донесено је у границама уставних овлашћења законодавца.       

Цијенећи да је у току претходног поступка правно стање потпуно утврђено и прикупљени подаци пружају поуздан основ за одлучивање, Суд је, на основу члана 40. став 5. Закона о Уставном суду Републике Српске ("Службени гласник Републике Српске" бр. 104/11 и 92/12), у овом предмету одлучио без доношења рјешења о покретању поступка.

На основу изложеног Суд је одлучио као у изреци овог рјешења.

Ово рјешење Уставни суд је донио у саставу: предсједник Суда, мр Џерард Селман и судије: Миленко Араповић, Војин Бојанић, Амор Букић, Златко Куленовић, проф. др Душко Медић, Ирена Мојовић, проф. др Марко Рајчевић и академик проф. др Снежана Савић.