Уставни суд Републике Српске, на основу члана 115. Устава Републике Српске, члана 37. став 1. тачка г), члана 40. став 5.  и члана 61. став 1. тач. г) и  д) Закона о Уставном суду Републике Српске (“Службени гласник Републике Српске” бр. 104/11 и 92/12), на сједници одржаној 25. октобра 2017. године,  д о н и о  ј е

Р Ј Е Ш Е Њ Е

           Не прихвата се иницијатива за оцјењивање уставности члана 39. ст. 1. и 5. Закона о пореском поступку Републике Српске (“Службени гласник Републике Српске” бр. 102/11, 108/11, 67/13 и 44/16).

            Не прихвата се иницијатива за покретање поступка за оцјењивање уставности члана 39. став 2. Закона о пореском поступку Републике Српске (“Службени гласник Републике Српске” бр. 102/11, 108/11, 67/13, 31/14 и 44/16). 

О б р а з л о ж е њ е

         Милан Голубовић из Лакташа дао је Уставном суду Републике Српске (у даљем тексту: Суд) иницијативу за покретање поступка за оцјењивање уставности члана 39. тач. 1, 2. и 5. Закона о пореском поступку Републике Српске (“Службени гласник Републике Српске” бр. 102/11, 108/11 и 67/13) ( у даљем тексту: Закон). С обзиром на то да члан 39. Закона не садржи тачке, већ ставове: 1, 2, 3, 4. и 5. и да је у иницијативи, вјероватно омашком, наведено да се оспоравају тачке 1, 2. и 5. овог члана, Суд је, у поступку оцјењивао уставност ставова 1, 2. и 5. члана 39. овог закона. Образлажући разлог подношења иницијативе, давалац иницијативе наводи да су оспорене  законске одредбе дискриминирајуће у односу на  савјесног пореског обвезника коме се ускраћује право на жалбу, док се несавјесном пореском обвезнику даје право на утају пореза, односно да су савјестан или добронамјеран и несавјестан или злонамјеран порески обвезник неравноправни у погледу слобода, права и дужности по члану 10. Устава Републике Српске. Поред тога, давалац иницијативе истиче да пореска пријава из члана 30. овог закона није акт државног органа и не може представљати извршни акт, у смислу оспорене одредбе члана 39. став 2. истог закона, али да, на основу оспореног става 5. овог члана, постаје извршна и да се на основу такве исправе покреће поступак принудне наплате по службеној дужности. Такође, у вези с наведеним, у иницијативи се наводи да оспореним чланом 39. овог закона савјесном пореском обвезнику није обезбијеђено право на жалбу, с обзиром на то да евидентирање пореске пријаве пореског обвезника, по његовом мишљењу, није утврђивање остварених прихода пореског обвезника. Давалац иницијативе, наиме, сматра да је због необезбјеђивања права на жалбу или другог начина заштите права и законитости, у оспореном члану 39. Закона, несагласно са чланом 48. Устава Републике Српске и да је основни разлог подношења иницијативе. На основу изнесеног, те констатације да у овом случају није испоштован ни члан 108. Устава, давалац иницијативе предлаже да Суд утврди неуставност оспорених законских одредби.     

             Народна скупштина Републике Српске није одговорила на наводе из поднесене иницијативе.

             Оспореним одредбама члана 39. Закона о пореском поступку Републике Српске (“Службени гласник Републике Српске” бр. 102/11, 108/11, 67/13, 31/14 и 44/16)  прописано је да је пореска обавеза утврђена евидентирањем пореске обавезе пореског обвезника у евиденцији Пореске управе након пријема пореске пријаве од пореског обвезника у којој је обвезник исказао своју пореску обавезу (став 1), да пореска  пријава из става 1. овог члана постаје извршна исправа истеком законског рока за плаћање њоме пријављене пореске обавезе (став 2) и да, на основу извршне пријаве  из став 2. овог члана, Пореска управа по службеној дужности покреће и води поступак принудне наплате у складу са одредбама овог закона (став 5).

           Суд је, прије свега, утврдио да Рјешењем У-94/11 од 20. фебруара 2013. године није прихватио иницијативу за оцјењивање уставности, поред осталих, и члана 39. став 2. и 4. Закона о пореском поступку Републике Српске (“Службени гласник Републике Српске” бр. 102/11 и 108/11), јер је оцијенио да је законодавац био овлашћен да оспореним одредбама овог закона  пореској пријави у којој је порески обвезник исказао своју пореску обавезу да својство извршности, као исправи тачно одређеног садржаја, којом је наведена обавеза дефинисана у субјективном, објективном и временском смислу.       

         Имајући у виду наведено, Суд, на основу члана 37. став 1. тачка г) Закона о Уставном суду Републике Српске (“Службени гласник Републике Српске” бр 104/11 и 92/12), није прихватио иницијативу за покретање поступка за оцјењивање уставности члана 39. став 2. Закона о пореском поступку Републике Српске (“Службени гласник Републике Српске” бр. 102/11, 108/11, 67/13 и 44/16), јер је већ одлучио о истој правној ствари.  

       У поступку оцјењивања уставности оспорених одредаба члана 39. ст. 1. и 5. Закона Суд је имао у виду гаранцију из члана 16. Устава Републике Српске према којој је сваком зајемчено право на жалбу или друго правно средство против одлуке којом се рјешава о његовом праву или на законом заснованом интересу, као и одредбе Устава којима је утврђено да је обавеза плаћања пореза општа и да се утврђује према економској снази обвезника (члан 63.) и да Република уређује и обезбјеђује, између осталог, банкарски и порески систем (тачка 7. члана 68. који је замијењен Амандманом XXXII).

        Такође, Суд је имао у виду и одредбе Устава Републике Српске у односу на које је тражена оцјена уставности оспорених законских одредаба, односно одредбе којима је утврђено: да су грађани Републике равноправни у слободама, правима и дужностима, једнаки пред законом и да уживају исту правну заштиту без обзира на расу, пол, језик, националну припадност, вјероисповијест, социјално поријекло, рођење, образовање, имовно стање, политичко и друго увјерење, друштвени положај или друго лично својство (члан 10); да се обезбјеђује судска заштита слобода и права зајемчених овим уставом (члан 48. став 2) и да закони, статути, други прописи и општи акти морају бити у сагласности са Уставом (члан 108. став 1).

           Поред наведених уставних и оспорених законских одредби, Суд је, у овом поступку, узео у обзир и одредбу члана 2. тачка а) Закона, којом је прописано да је порез свака обавеза плаћања прописана пореским прописима коју је порески обвезник дужан да уплати у корист буџета Републике Српске, општина, градова и фондова, а која је представља неповратно, принудно давање, те сљедеће одредбе овог закона: члана 15. којим је прописано да је порески поступак управни поступак који у првом степену води Пореска управа, а у другом степену Министарство (став 1), да порески поступак обухвата поступак принудне наплате пореских обавеза (став 2. тачка д); члана 16. став 3. којим је прописано да је против пореског рјешења и закључка донесеног у првостепеном пореском поступку допуштена жалба Министарству у року од 15 дана од дана достављања рјешења, односно закључка пореском обвезнику; члана 40. став 2. којим је прописано да се рјешење из става 1. овог члана не доноси за обавезе пријављене у смислу члана 39. ст. 1. и 2. овог закона; члана 54. став 6. којим је прописано да се против рјешења о принудној наплати пореза може изјавити жалба  Министарству у року од 15 дана од дана достављања рјешења, те члана 92. став 1. којим је прописано да о жалби на рјешење Пореске управе одлучује Министарство у складу са одредбама овог закона и прописа којим се уређује општи управни поступак.

         Суд је оцијенио да је законодавац, имајући у виду уставно право да уређује и обезбјеђује, између осталог, и порески систем, оспореним законским одредбама, у складу са наведеним уставним овлашћењем прописао битне елементе опорезивања, па и поступак пријављивања и утврђивања пореских обавеза и редовне и принудне наплате пореских обавеза. Наиме, по оцјени Суда, прописивање да је пореска обавеза утврђена евидентирањем пореске обавезе пореског обвезника у евиденцији Пореске управе након пријема пореске пријаве од пореског обвезника у којој је обвезник исказао своју пореску обавезу и да, на основу извршне пријаве Пореска управа по службеној дужности покреће и води поступак принудне наплате у складу са одредбама овог закона, не доводи у неравноправан положај пореске обвезнике, како тврди давалац иницијативе, јер се ове одредбе односе једнако на све пореске обвзнике који се налазе у истим правним ситуацијама. Исто тако, оваквим начином утврђивања пореске обавезе и њеног измирења, односно прописивањем могућности принудне наплате пореза, уколико порески обвезник или други порески дужник није платио доспјели порез у прописаном  року, по оцјени Суда, не повређују се ни права гарантована чланом 16. и чланом 48. став 2. Устава Републике Српске, као ни уставна начела према којима државни органи и организације које врше јавна овлашћења могу у појединачним стварима рјешавати о правима и обавезама грађана или примјењивати мјере принуде и ограничења, само у законом прописаном поступку у коме је свакоме дата могућност да брани своја права и интересе и да против донесеног акта изјави жалбу, односно употреби друго законом предвиђено правно стредство (члан 111) и да се против појединачних аката судова, управних и других државних органа, као и организација које врше јавна овлашћења, донесених у првом степену, може изјавити жалба надлежном органу и да се законом, изузетно, може искључити жалба, ако је на други начин обезбијеђена заштита права и законитости (члана 113. ст. 1. и 2.). Наиме, Суд имајући у виду да је неспорно овлашћење законодавца да у систему у коме пореску обавезу утврђује сам обвезник, а Пореска управа за ове потребе не доноси рјешење, те у коме  Пореска управа има право да изврши провјеру тачности обрачуна пореске обавезе и по службеној дужности покрене и води поступак принудне наплате, у складу са одредбама овог закона, оцијенио неоснованим наводе из иницијативе да пореска пријава из члана 30. овог закона није акт државног органа и да не може представљати извршни акт у смислу оспорене одредбе члана 39. став 2. истог закона, на основу које се покреће поступак принудне наплате по службеној дужности. Суд је, наиме, оцијенио да је прописивање својства извршности пореске пријаве саставни дио овлашћења законодавца да уређује и обезбјеђује порески систем, односно овлашћењу да законодавац, у случају када се ове обавезе не могу наплатити од пореског обвезника, а, сходно принципу самоопорезивања, пореској пријави којом порески обвезник исказује своју пореску обавезу, да својство извршности, као непходној мјери наплате пореза .С обзиром на наведено, те чињеницу да је прописивање ових мјера омогућено и чланом 1. став 2. Протокола број 1 уз Конвенцију за заштиту људских права и основних слобода, Суд је оцијенио да оспореним прописивањем нису повријеђена наведена уставна начела, односно да је прописивање својства извршности пореске пријаве саставни дио овлашћења законодавца да уређује и обезбјеђује порески систем. Такође, полазећи од искључиве надлежности законодавца за провођење одређене пореске политике, Суд је оцијенио да се одредбама члана 39. ст. 1. и 5. Закона, поред наведеног, не доводи у питање ни судска заштита слобода и права зајеамчених Уставом из члана 48. Устава, као ни уставно начело о обавезној сагласности закона са Уставом из члана 108. став 2.

Цијенећи да је у току претходног поступка правно стање потпуно утврђено и прикупљени подаци пружају поуздан основ за одлучивање, Суд је, на основу члана 40. став 5. Закона о Уставном суду Републике Српске ("Службени гласник Републике Српске" бр 104/11 и 92/12), у овом предмету одлучиo без доношења рјешења о покретању поступка.

На основу изложеног Суд је одлучио као у изреци овог рјешења.

Ово рјешење Уставни суд је донио у саставу: предсједник Суда мр Џерард Селман и судије: Миленко Араповић, Војин Бојанић, Амор Букић, Златко Куленовић, проф. др Душко Медић, Ирена Мојовић, проф. др Марко Рајчевић и академик проф. др Снежана Савић.