Бања Лука, 27. новембар 2024.

САОПШТЕЊЕ ЗА ЈАВНОСТ СА 317. СЈЕДНИЦЕ

УСТАВНОГ СУДА РЕПУБЛИКЕ СРПСКЕ

Уставни суд Републике Српске (у даљњем тексту: Уставни суд) одржао је 27. новембра 2024. године у Бањој Луци Три стотине и седамнаесту сједницу на којој је разматрао и одлучивао, у складу са својим Уставом и законом утврђеним надлежностима, о приједлозима и иницијативама за покретање поступка за оцјењивање сагласности прописа и општих аката са Уставом, односно о сагласности прописа и општих аката са законима Републике Српске.

Уставни суд од одлука које је донио на данашњој сједници издваја:

У-73/23 – У овом предмету Уставни суд је утврдио, између осталог, да члан 190. став 6. Кривичног законика Републике Српске у дијелу који гласи „[...] лица која су међусобно била или су још у емотивној или интимној вези, независно од тога да ли учинилац дијели или је дијелио домаћинство са жртвом“ није у сагласности са Уставом Републике Српске. Наиме, Уставни суд је закључио да је постојање било каквог правно уређеног односа или било којег облика заједништва као елемента породичне заједнице учињено ирелевантним, чиме је круг лица на које се односи овај дио оспорене одредбе постао неодредив, што је у директној колизији са принципом правне сигурности. Управо из овог разлога, оцијенио је Уставни суд, оспорено прописивање не задовољава стандарде квалитета који произлазе из начела владавине права, а у смислу којег правна норма мора бити јасна, прецизна, доступна и предвидива њеним адресатима.  

У-76/23 и У-91/23 - Уставни суд је одлукама у овим предметима утврдио да члан 164. став 4. и члан 166. Закона о пензијском и инвалидском осигурању, као и члан 6. став 1. тачка 3) у дијелу који гласи „[...] у Републици Српској [...]“ и члан 7. став 1. тачка 7) Закона о подршци незапосленом родитељу четворо и више дјеце у Републици Српској, нису у сагласности са Уставом Републике Српске. Као и у претходном случају, Уставни суд је оцијенио да су оспорене одредбе у несагласју са уставним начелом владавине права, јер њихова садржина доводи до правне неизвјесности у примјени. Будући да касиране норме не испуњавају стандарде који се тичу њиховог квалитета, Уставни суд је утврдио да су исте у супротности са начелом владавине права, које је једно од темељних начела на којима се заснива уставно уређење Републике Српске.

У-3/24 – Уставни суд је у овоме предмету донио рјешење којим није прихватио иницијативу за оцјењивање уставности Закона о непримјењивању одлука Уставног суда Босне и Херцеговине. Наиме, подносилац иницијативе за покретање поступка за оцјењивање уставности наведеног закона, адвокат Игор Сјериков из Бање Луке, навео је у иницијативи, између осталог, да оспорени закон онемогућава држављанима Републике Српске приступ Европском суду за људска права. Ово стога што је Европски суд за људска права заузео став да се апликација том Суду не може поднијети против одређене одлуке суда из Републике Српске уколико се претходно не прође процедура подношења апелације Уставном суду Босне и Херцеговине. Тиме је, сматра подносилац иницијативе, апелација Уставном суду Босне и Херцеговине престала да буде ефективан правни лијек што оспорени закон чини неуставним, јер се на тај начин вријеђа одредба члана 48. став 2. Устава Републике Српске која гарантује судску заштиту слобода и права зајамчених Уставом. Цијенећи наводе даваоца иницијативе Уставни суд је, међутим, закључио да законодавац ниједном одредбом није онемогућио приступ грађана суду, односно судску заштиту у облику права на улагање правних средстава. Наиме, одредбама оспореног закона не доводи се у питање обезбјеђивање судске заштите слобода и права зајамчених Уставом, јер предметни закон и његова примјена не представљају препреку којом се онемогућава грађанима Републике Српске да остваре приступ Европском суду за људска права. Сваки грађанин, наиме, своје право на апелацију Уставном суду Босне и Херцеговине црпи из Устава Босне и Херцеговине и исто не може бити ограничено или дерогирано законом. Такође, Уставни суд је оцијенио да апелација Уставном суду Босне и Херцеговине није престала да буде ефективан правни лијек, јер се оспореним законом не уређује питање права, услова и поступка пред Уставним судом Босне и Херцеговине по апелацији.

У-8/24 – одлуком у овом предмету Уставни суд је одбио приједлог градоначелника Града Бијељина за утврђивање неуставности и незаконитости чл. 10. и 11. Одлуке о извршењу буџета Града Бијељина за 2024. годину. Оспореним одредбама предвиђена је могућност прерасподјеле (реалокације) буџетских средстава у оквиру и између буџетских корисника за  прецизно прописану намјену у висини до 5% од укупно усвојених средстава на основу одлуке Скупштине града. Уставни суд је оцијенио да су неосновани наводи предлагача о несагласности оспорених одредаба са Законом о буџетском систему Републике Српске, јер се овим законом не даје овлашћење градоначелнику, односно начелинку општине да доноси одлуку о прерасподјели буџетских средстава. Наведеним законом је, наиме, прописано да скупштина града доноси одлуке и друге опште акате и даје њихово аутентично тумачење, а да градоначеник спроводи локалну политику у складу са одлукама скупштине, извршава буџет и обезбјеђује примјену одлука и других аката скупштине.

Поред наведених одлука, Уставни суд је донио и одлуке у предметима број У-65/23, У-89/23, У-95/23 и У-17/24 којима је одбио приједлоге, односно није прихватио иницијативе за покретање поступка за оцјену уставности Закона о платама запослених лица у јавним установама у области здравства Републике Српске, Закона о платама запослених у институцијама правосуђа Републике Српске, Закона о раду и Закона о пензијском и инвалидском осигурању. Уставни суд је, такође, донио и одлуку у предмету број У-5/24 којом је због недостатка процесних услова обустављен даљњи поступак оцјене уставности и законитости оспореног акта.