Бања Лука, 27. април 2016.
САОПШТЕЊЕ ЗА ЈАВНОСТ СА 206. СЈЕДНИЦЕ
УСТАВНОГ СУДА РЕПУБЛИКЕ СРПСКЕ
Данас, 27. априла 2016. године, у Бањој Луци је одржана Двије стотине и шеста сједница Уставног суда Републике Српске (у даљњем тексту: Уставни суд) на којој је, у складу са Уставом и законом утврђеним надлежностима, Суд одлучивао о сагласности закона и других општих правних аката са Уставом и законима Републике Српске.
Тако је Уставни суд у предмету број У-87/14 утврдио да члан 26. Закона о здравственом осигурању, као и чланови 25. и 26. став 2. Правилника о коришћењу здравствене заштите изван Републике Српске нису у складу са Уставом Републике Српске. Неуставност наведених одредби очитује се у томе што је њима, како је оцијенио Уставни суд, регулисање остваривања здравствене заштите у иностранству пренесено на Фонд здравственог осигурања Републике Српске, иако се ради о питањима из надлежности законодавног органа. Тиме је, дакле, како је навео Уставни суд, дошло до повреде уставног начела подјеле власти из члана 69. Устава Републике Српске.
У предмету број У-93/14 Уставни суд је донио Одлуку да члан 4. став 2. Одлуке о заједничким условима за осигурање од одговорности за моторна возила у Републици Српској није у сагласности за Уставом Републике Српске и Законом о осигурању од одговорности за моторна возила и осталим обавезним осигурањима од одговорности. Оспореном одредбом прописано је да осигуравач нема право на накнаду у случају ако осигураник односно возач докаже да између наступања осигураног случаја и вожње под дејством алкохола, опојних дрога или других психоактивних супстанци нема узрочно-посљедичне везе. По оцјени Суда, оваквим прописивањем је доносилац оспорене одлуке изашао из законских оквира, јер је супротно закону предвидио обавезу возача да доказује да не постоји релевантна веза између наступања осигураног случаја и вожње под дејством алкохола или опојних дрога. Таквом несагласношћу оспорене одредбе са Законом уједно је повријеђено уставно начело законитости из члана 108. став 2. Устава Републике Српске.
Надаље, Уставни суд је у предмету број У-101/14 утврдио да није у сагласности са Уставом Републике Српске одредба члана 6. Закона о судовима Републике Српске у дијелу који гласи „[...] и осигуравају јединствену примјену закона [...]“, као и члан 19. став 1. Правилника о унутрашњем судском пословању којим је прописано да су правна схватања заузета на сједницама одјељења виших судских инстанци обавезујућег карактера за сва вијећа у саставу одјељења. Према оцјени Уставног суда, имајући у виду да се оспореним дијелом законске норме свим судовима налаже обавеза осигуравања јединствене примјене закона, дошло је до повреде члана 123. Устава којим је таква обавеза наложена једино Врховном суду Републике Српске. У погледу оспорене одредбе Правилника, Суд је оцијенио да је министар правде, као доносилац предметног Правилника, изашао из оквира својих овлашћења утврђених Законом и Уставом с обзиром да његово овлашћење да уреди организацију и пословање судова у Републици Српској у себи не садржи и овлашћење које му дозвољава да регулише рад суда и утиче на обављање судијске функције. Поред овога, Суд је оцијенио да је оваквим прописивањем дошло и до ограничења самосталности судске власти чиме је дошло и до повреде уставног начела о подјели власти из члана 69. Устава Републике Српске.
Између осталих предмета о којима је одлучивао, Уставни суд је у предмету број У-110/15 донио одлуку којом је утврдио да Одлука о усвајању измјена и допуна Регулационог плана градског насеља Шековићи није у сагласности са Уставом Републике Српске и Законом о уређењу простора и грађењу. Неуставност и незаконитост оспореног акта очитује се у томе, како је оцијенио Уставни суд, што оспорена одлука није донесена на начин и по поступку који је прописан Законом о уређењу простора и грађењу, чиме је, уједно, дошло и до повреде уставног начела законитости из члана 108. став 2. Устава према којем прописи и други општи акти морају бити у сагласности са законом.
Поред наведених, Уставни суд је донио и одлуке у предметима број У-75/14, У-90/14, У-108/14, У-2/15, У-3/15, У-33/15, У-43/15 и У-68/15 у којима није прихватио иницијативе за оцјену уставности и законитости, односно није усвојио приједлоге за исту оцјену, јер није нашао да су оспорени акти или поједине њихове одредбе у несагласности са Уставом и законима Републике Српске. Тако Уставни суд није утврдио неуставност појединих одредаба Закона о измјени и допуни Закона о приватизацији државног капитала у предузећима, Закона о Привредној комори Републике Српске и Закона о стварним правима, као и неуставност и незаконитост оспорених подзаконских аката.