Бања Лука, 23. децембар 2015.

САОПШТЕЊЕ ЗА ЈАВНОСТ СА 202. СЈЕДНИЦЕ

УСТАВНОГ СУДА РЕПУБЛИКЕ СРПСКЕ

Данас, 23. децембра 2015. године, у Бањој Луци је одржана Двије стотине и друга сједница Уставног суда Републике Српске (у даљњем тексту: Уставни суд) на којој је одлучивао о предметима у складу са Уставом и законом утврђеним надлежностима.

Између осталих, у предмету број У-70/14 Уставни суд је одлучивао о негативном сукобу надлежности који је настао између Основног суда у Теслићу и Републичке управе за геодетске и имовинско-правне послове, Подручна јединица Теслић, у конкретној правној ствари која се тиче уређења међе. Одлучујући о овоме питању, Уставни суд је утврдио да је у конкретном случају надлежан да поступа именовани Основни суд, јер је одговарајућом одредбом Закона о стварним правима, као системским законом, прописана надлежност суда за поступање у предметима уређења међа, а у оквиру тога и уређење међа на грађевинском земљишту на коме постоји право својине. Наведеним прописивањем је, по оцјени Уставног суда, у овој врсти спорова на градском грађевинском земљишту, независно од врсте спроведбеног акта просторног уређења, искључиво надлежан суд у ванпарничном поступку, а не орган управе.

У предмету број У-76/14 Уставни суд је донио одлуку којом је утврдио да Одлука о накнади за недостајућа паркинг мјеста Скупштине Града Бијељине није у сагласности са Уставом Републике Српске и Законом о уређењу простора и грађењу. С обзиром да доносилац оспорене Одлуке наведеним законом није овлашћен да прописује инвеститорима обавезу плаћања накнаде за недостајућа паркинг мјеста, Уставни суд је оцијенио да је Скупштина Града Бијељина доношењем оспорене одлуке прекорачила границе својих овлашћења чиме је тај акт у цијелости супротан уставном начелу законитости и начелу подјеле власти.

Уставни суд је, такође, и у предмету број У-48/15 нашао повреду идентичних уставних начела од стране Републичке управе за геодетске и имовинско-правне послове, јер је утврдио да члан 49. став 1. тачка в) Правилника ове управе о начину оснивања и одржавања катастра непокретности Републике Српске није у сагласности са Уставом и Законом о премјеру и катастру Републике Српске. Наведена повреда се очитује у томе што је, према оцјени Уставног суда, доносилац предметног Правилника изашао изван својих законских и уставних оквира, а неовлашћено зашао у домен законодавне материје. Наиме, уређивање свих сегмената права својине, па тако и успостављање режима заједничке својине, што је садржај оспорене одредбе, представља, према Уставу, искључиву надлежност законодавца. С обзиром на то, Уставни суд је утврдио да Републичка управа за геодетске и омовинско-правне послове није могла подзаконским актом конституисати заједничку својину на непокретностима, како је то прописано касираном нормом.

Поред наведених, Уставни суд је донио и одлуке у предметима број У-60/14, У-65/14, У-73/14, У-77/14 и У-99/14, у којима је одбио приједлог, односно није прихватио иницијативе за оцјену уставности и законитости, јер није нашао да су оспорени акти или поједине њихове одредбе у несагласности са Уставом и законима Републике Српске. Тако Уставни суд није утврдио неуставност појединих одредаба Закона о комуналним дјелатностима, Закона о унутрашњем дугу Републике Српске, Закона о пензијском и инвалидском осигурању, као и неуставност и незаконитост оспорених подзаконских општих аката.

Уставни суд је, такође, донио је рјешење о покретању поступка за оцјену уставности Закона о судовима Републике Српске у предмету број У-49/15.