Уставни суд РСОдлукеНовости и саопштењаПриступ информацијамаЈавне набавке
Обавјештење о неким појавама од интереса за остваривање уставности и законитости из 2011

     

     

    О Б А В Ј Е Ш Т Е Њ Е

    О НЕКИМ ПОЈАВАМА ОД ИНТЕРЕСА ЗА ОСТВАРИВАЊЕ

    УСТАВНОСТИ И ЗАКОНИТОСТИ

     

    I. УВОД

     

    1. Праћење појава од интереса за остваривање уставности и законитости

       

      Уставом Републике Српске је, поред осталог, утврђено да Уставни суд, осим својих основних надлежности, прати и појаве од интереса за остваривање уставности и законитости, обавјештава највише уставне органе Републике о стању и проблемима у тој области и даје им мишљење и приједлоге за евентуално доношење закона и предузимање других мјера ради обезбјеђивања уставности и законитости, заштите виталних националних интереса конститутивних народа и осталих, као и остваривања и заштите слобода и права грађана, организација и заједница.

       

    Ову уставну функцију Уставни суд Републике Српске сматра превентивном и изузетно значајном за успјешно остваривање и заштиту цјелине уставноправног система Републике Српске. Значај и позитивне ефекте ове превентивне функције Уставног суда најконкретније изражавају, уз остало, закључци Народне скупштине Републике Српске број: 01-430/06 и број: 01-435/06 усвојени на њеној 33. сједници, одржаној дана 13. априла 2006. године, поводом Обавјештења Уставног суда Републике Српске о неким појавама од интереса за остваривање уставности и законитости.

     

    Наведеним закључцима Народна скупштина Републике Српске, као највиша уставотворна и законодавна власт у оквиру уставне организације Републике Српске (члан 69. Устава Републике Српске), позива све органе и институције у Републици да досљедно и одговорно поступе по упозорењима и препорукама Уставног суда датим у наведеном обавјештењу. Усвајајући дате оцјене, мишљења и приједлоге Уставног суда, Народна скупштина се заузима за изграђивање конзистентног и кохерентног уставноправног система, попуну правних празнина, замјену превазиђених и других сличних аката и за усаглашавање прописа Републике Српске са европским правом, односно правом Еропске уније. Народна скупштина је стога утврдила обавезу да разматра обавјештења Уставног суда Републике Српске о појавама од интереса за остваривање уставности и законитости, а првенствено зато што Уставни суд Републике Српске својим одлукама, односно остваривањем цјелине својих уставних надлежности, превентивно утиче на законодавну политику и на садржај и квалитет законодавних норми и цјелине законодавне и укупне нормативне дјелатности у Републици.

    Уставни суд ће, у истом циљу, суштински и одговорно још дјелотворније наставити вршење својих уставних надлежности, настојећи да стално унапређује функцију контроле уставности закона и уставности и законитости других прописа и општих аката у Републици Српској и, у том оквиру, нарочито, функцију праћења појава од интереса за остваривање уставности и законитости, што ће бити његов конкретан допринос афирмацији начела владавине права и правне државе.

     

    2. Уставно судство и Уставни суд Републике Српске

     

    Стечена искуства у остваривању уставносудске контроле, уставности закона и уставности и законитости других прописа и општих аката у Републици Српској показују да уставно судство мора бити функционално. Само у том случају ово судство може остати један од стубова-носилаца демократске правне државе, која има задатак да обезбиједи остваривање уставом загарантованих права појединаца у односу на јавну власт, као и да извршну, судску и законодавну власт држи у њиховим уставним оквирима. Посебан разлог за то је чињеница да је уставно судство заштитник устава и тумач уставом нормираног државног поретка и уставом загарантованих људских права и основних слобода.

     Уставно судство може да функционише само ако је прихваћено од стране других носилаца власти (државних органа). То се не може обезбиједити само путем Устава и закона, већ то у великој мјери зависи од поштовања правног поретка од стране других органа. Уставни суд Републике Српске у досадашњој својој пракси досљедно је у свом раду примјењивао уставна начела о подјели власти у Републици Српској, настојећи да при томе стално има у виду и уважава уставну границу између нормативно-законодавне политике и уставносудске контроле општих правних аката.

    Успостављањем уставносудске контроле општих правних аката осигурано је веће поштовање Устава, јер су уставно судство и Уставни суд добили право да санкционишу кршење Устава, било да је оно учињено законом или другим правним актом. Контрола уставности је најбоља гаранција да органи државне власти неће угрожавати Уставом зајемчена права грађана. Зато је судска контрола уставности незаобилазан елемент плуралистичке демократије.

    У општој тенденцији јачања положаја и улоге извршне власти, уставно судство доприноси свођењу њене одговорности и утицаја на уставне оквире.

     

    3. Регулисање остваривања уставноправне заштите и рада Уставног суда

         Републике Српске

     

    Нека рјешења Устава Републике Српске као и Закона о Уставном суду Републике Српске су специфична и знатно се разликују од рјешења прихваћених у Уставу Босне и Херцеговине и Уставу Федерације Босне и Херцеговине, па и од уобичајених рјешења у другим земљама.

     

    Тако, рјешења према којима се поступак пред Уставним судом уређује законом, према којима се правно дејство његових одлука и друга питања његове организације и рада, такође, уређују законом (члан 120. став 1) или да се разлози престанка мандата судија могу уредити законом (Амандман XLII тачка 6) нису у складу са принципом самосталности и независности суда. Према овим рјешењима законодавац у сваком тренутку може утицати на битна питања положаја и функције суда. Уставни суд Републике Српске је ранијим својим Обавјештењем указивао на овакав свој став.

     

    Ова, као и друга питања у вези са остваривањем уставносудске заштите као и основних поступака у којима се иста остварују, у правилу, утврђују се уставним законима па би било опортуно да се ово питање нађе у фокусу интереса друштвене заједнице. У сваком случају, требало би у Уставу Републике Српске обезбиједити основна начела  уставносудске контроле.

     

    4. Покретање поступка за остваривање уставносудске заштите и рад Суда

     

    Уставни суд посебно истиче питање начина уређења права покретања поступка за оцјену уставности, тј. питање уставне и законске могућности приступа Уставном суду.

     Ријеч је, наиме, о ширини круга лица, органа и организација којима се важећим Уставом и одговарајућим законом успоставља право покретања поступка за оцјену уставности. Општеприхваћен је став у уставноправној науци, који подржава и Уставни суд Републике Српске, да уставно судство мора бити институција у непосредној и лако доступној служби грађана сваке државе у којој је успостављено. Устав Републике Српске омогућио је широком кругу субјеката да покрећу поступак уставносудске контроле, што је израз позитивног односа уставотворца, односно друштва према функцији контроле уставности и према органу коме је ова функција повјерена. Ова функција државне власти, тј. Уставног суда је у Републици Српској примјерено развијена, дјелотворна и, рекло би се, укоријењена у свијести грађана као ефикасно средство чувања начела уставности и самог Устава као највишег правног акта, али и одраз става власти Републике Српске који се исказује према Уставном суду и одлукама које он доноси.

    Овим уставним рјешењем омогућено је да се грађани лако и, како показују пракса и искуства Уставног суда Републике Српске, у великом броју обраћају Уставном суду, уз широко одређен круг субјеката које Устав Републике Српске овлашћује на покретање уставносудског поступка, односно давање могућности сваком да може дати иницијативу за покретање поступка за оцјењивање уставности и законитости (тач. 3. и 4. Амандмана XLII на Устав Републике Српске, којима је допуњен члан 120. Устава Републике Српске).

    На основу члана 115. Устава Републике Српске (допуњеног тачкама 1. и 2.  Амандмана XLII на Устав Републике Српске) и  користећи се овлашћењима из члана 4. став 3. Закона о Уставном суду Републике Српске – пречишћени текст («Службени гласник Републике Српске» број 54/05), Суд може и сам покренути поступак за оцјењивање уставности и законитости општих правних аката, по процедури из члана 41. став 2. истог закона. Уставни суд је у више предмета, у којима је већ био покренут поступак за оцјену уставности и законитости, по сопственој иницијативи проширио оцјењивање уставности и законитости на поједине одредбе за које је претходно утврдио да је то нужно и да се само таквом оцјеном може ријешити конкретни предмет оцјењивања.

    Такво поступање Уставни суд је имао и у предметима у којима је у току трајања поступка оспорена одредба закона или подзаконског акта престала да важи, а на идентичан начин је садржана и у новом пропису, како би на тај начин оцијенио спорну одредбу садржану у акту који је на снази у вријеме одлучивања.

     

    Сасвим је ријетка појава да Уставни суд оцјењује сагласност програма, статута и свих других општих аката политичких организација, не само са Уставом него и са законом (члан 115. став 1. тачка 5. Устава Републике Српске).

     

     

    II. ОСНОВНЕ КАРАКТЕРИСТИКЕ УСТАВНОПРАВНОГ СИСТЕМА

        РЕПУБЛИКЕ СРПСКЕ

     

    1. Правни и политички систем

     

    И у овом обавјештењу, као и у претходним, истичемо да су правни и политички систем Републике Српске од почетка конституисани и изграђују се, у првом реду, на принципима гарантовања и заштите људских права и слобода у складу са међународним стандардима; обезбјеђивању националне равноправности и заштите виталних националних интереса; владавине права; социјалне правде; тржишне привреде; вишестраначког система; парламентарне демократије и подјеле власти; слободним изборима; локалној самоуправи; заштити права етничких група и других мањина.

    Према члану 69. Устава Републике Српске, "уставност и законитост обезбјеђује Уставни суд". Његова основна функција је контрола уставности и законитости нормативних аката, а у оквиру тога, посебно оцјена уставности закона, што јасно произлази из одредбе члана 45. Устава, по којој је свако дужан да се придржава Устава и закона.

    Од конституисања Републике Српске њен Устав је мијењан и допуњаван 17 пута (са 121 амандманом) а његове посљедње промјене извршене су 2007. године. У времену од објављивања посљедњег Обавјештења о неким појавама од интереса за остваривање уставности и законитости (1. новембар 2005) донесено је 231 нови закон и закон о измјенама и допунама закона, 94 уредбе и више десетина разних других аката. Међутим, иако је систем нормативних аката у Републици, према наведеним подацима, врло обиман и разноврстан, он није увијек довољно синхронизован и интегрисан. Наиме, у том систему истовремено и паралелно егзистирају, на једној страни, пренормираност, тј. "инфлација" прописа, а на другој страни, правне празнине, тј. нерегулисаност одређених односа, па и дијелова области правног система.

    Овдје је карактеристична пракса учесталих измјена и допуна закона, јер не постоји готово ниједан закон који у посљедним годинама није мијењан једанпут или више пута. Сигурно је да динамични друштвени токови, поготово у домену усклађивања домаћих прописа са прописима Европске уније, намећу измјену прописа, на који утичу и одговарајуће промјене изазване свјетском кризом и сл. Међутим, остаје утисак да су често овакве промјене резултат недовољног и несистематског рада на доношењу или измјени прописа, и због чега су такви закони у пракси у многим дијеловима неупотребљиви или неконзистентни па се морају мијењати и допуњавати више пута, веома често одмах након доношења, односно њихове примјене.

     

    2. Владавина права и ограничења супрематије Устава

     

    Основ цјелокупног система заштите уставности и законитости јесте одредба алинеје 4. члана 5. Устава, којом је утврђено да се уставно уређење Републике Српске, поред осталог, темељи и на владавини права. Одредба члана 108. Устава утврђује да закони, статути, други прописи и општи акти морају бити у сагласности са Уставом, као и да прописи и други општи акти морају бити у сагласности са законом. Морала би постојати апсолутна супрематија Устава у складу са начелом уставности, тако да ниједан пропис, дакле, не само да не може бити у супротности са Уставом Републике Српске него се мора и заснивати на њему.

                Постојање одлука Високог представника у извјесној мјери ограничава супрематију Устава, те најдиректније угрожава могућност постојања конзистентног и кохерентног правног система у Републици Српској.

      III. КАРАКТЕРИСТИЧНА ЗАПАЖАЊА УСТАВНОГ СУДА

          КРОЗ РЈЕШАВАЊЕ УСТАВНОСУДСКИХ СПОРОВА

     

     1. Запажања у пракси уставносудског одлучивања

     

    Највише спорова односило се на уставност и законитост прописа из области приватизације државног капитала у предузећима и банкама, финансијског, царинског и банкарског система (царине, порези, доприноси и комуналне таксе), имовинско-правних односа (промет непокретности), организације и управљања у предузећима и другим правним лицима, девизног пословања, стамбене проблематике, експропријације, коришћења грађевинског земљишта, радних односа, здравственог, пензијског и инвалидског осигурања, територијалне организације и локалне самоуправе. У том оквиру, најделикатнији спорови односили су се на својинску трансформацију, организацију предузећа и управљање у њима и коришћење и враћање непокретности.

    Уставни суд је инсистирао на уклањању из правног поретка прописа којима се прекорачују уставна и законска овлашћења, односно не поштује уставни принцип по коме се сви субјекти уставног система морају придржавати својих Уставом и законом утврђених компетенција. У том контексту, посебно је инсистирано на респектовању уставног начела по коме су грађани једнаки пред законом и уживају исту правну заштиту. Сагласно томе, Суд указује да права која Устав гарантује нису неограничена. Људска права и слободе ограничена су једнаким слободама и правима других, а њихова злоупотреба је противуставна и кажњива, што подразумијева и овлашћење свих органа и институција законодавне, извршне, управне и судске власти да спријече сваку злоупотребу права.

     

    У уставносудској пракси непосредно се примјењују одредбе Европске конвенције о заштити људских права и основних слобода и ове одредбе имају приоритет над законима. То упућује на поштивање уставног принципа непосредне примјене Уставом утврђених права и основних слобода, уз елиминисање или свођење на минимум законске регулативе. Наиме, члан 49. Устава одредио је да се слободе и права остварују, а дужности испуњавају непосредно на основу Устава, осим када је Уставом предвиђено да се услови за остваривање појединих од њих утврђују законом. Законом се може прописати начин остваривања појединих права и слобода само када је то неопходно за њихово остваривање. У законодавној регулативи Републике Српске смисао и домашај ове концепције још нису довољно сагледани, нити се овом уставном принципу у пракси остваривања Устава посвећује пажња коју он заслужује.

    Уставни суд у свакој прилици води рачуна о принципу подјеле власти на законодавну, извршну и судску јер се практичним остваривањем овог принципа законодавна и извршна власт ограничавају на њихове уставне оквире и тако доприноси афирмацији независности судства, као битног елемента уставности и законитости, односно афирмацији начела владавине права и правне државе. Иако је Уставом Републике Српске (члан 69) извршена јасна подјела надлежности, и даље се у законодавној и уопште нормативној активности врши преузимање и преплитање уставом одређених надлежности.

    У остваривању надлежности скупштина локалних заједница и њихових органа долазило је до прекорачења уставних и законских овлашћења, што се посебно односи на права, обавезе и одговорности из радног односа, пословања предузећа, уређења простора, коришћења грађевинског, стамбеног и пословног простора. Суд је указивао на потребу да се одлучивање у овим областима мора вршити у складу са уставним и законским овлаштењима.

     

    У неким предметима Уставни суд је своје дјеловање окончавао обуставом поступка, јер су, у међувремену, доносиоци оспорених аката сами отклањали неуставност или незаконитост, тј. усаглашавали своје акте са Уставом или законом.

     Уставни суд је, поред тога, с циљем избјегавања нових, непотребних уставних спорова, својим одлукама упућивао на правилно и креативно тумачење оспорених одредаба закона и других прописа као и својих раније донесених одлука. Истовремено, иако је одлукама Уставног суда јасно изражен став о томе, и даље се, неријетко, понављају захтјеви за оцјену уставности и законитости већ оцијењених аката.

     

    2. Питање примјене и ступања на снагу закона

     

    Посебно питање у разматрању овог обавјештења везано је за појмове ступања на снагу закона, односно почетка  примјењивања закона.

     

    Овај однос настао је  због неконтролисане примјене страног права, посебно када се свим средствима покушава увести у наш правни систем утицај тог права, што у теоретском и прагматичном смислу може често изазвати недоумице и неспоразуме. Ова питања се могу видјети и из поднесених иницијатива за оцјену тако формулисаних прописа које су достављене у овај Суд. Законодавна пракса прописивања различитог времена ступања на снагу закона од времена почетка њихове примјене доводи до појаве неуставности која се огледа у томе да су у правном поретку Републике Српске истовремено на снази два закона који уређују правне односе у истовјетном правном простору – онај ранији (који је на снази и примјењује се) и онај каснији (који је, такође, на снази, али се не примјењује).

    Према члану 109. Устава Републике Српске уставни је принцип да закони ступају на снагу најраније осмог дана од дана објављивања у «Службеном гласнику Републике Српске». Временско раздобље од дана објављивања закона до дана његовог ступања на снагу потребно је да би се са одредбама новог закона упознали и за његову примјену припремили субјекти – адресати на које се односи.

    Начело владавине права, а нарочито начело правне сигурности објективног правног поретка, као његов саставни дио, захтијевају да ступање на снагу буде прописано на јасан и недвосмислен начин.

    Полазећи од наведеног, Уставни суд обавјештава Народну скупштину Републике Српске о потреби измјене законодавне праксе  у смислу поштовања одредаба  из чл. 109. Устава на начин да у свим законима прописује само њихово ступање на снагу које ће уједно значити и почетак њихове примјене. Претходни ставови се на одговарајући начин односе и на друге (подзаконске) прописе чије је доношење у надлежности других државних органа или органа јединица локалне самоуправе и друштвено правних лица с јавним овлашћењима.

                Поводом иницијатива и приједлога за оцјену уставности и законитости општих правних аката, за рјешавање сукоба надлежности и захтјева за одлучивање у другим уставним надлежностима, Уставни суд је пратио и проучавао прописе, питања и појаве од интереса за остваривање уставности и законитости и, према потреби, износио их на сједницу ради разматрања и заузимања ставова.

     

    3. Објављивање закона и других прописа

     

    Устав утврђује правило да закони, други прописи и општи акти ступају на снагу најраније осмог дана од дана објављивања и да, изузев у два случаја утврђена Уставом, не могу имати повратно дејство. Захваљујући и ранијем указивању Уставног суда, у пракси је све мање случајева њиховог ранијег ступања на снагу, и за то мора постојати општи интерес утврђен у поступку доношења закона. Ако се овоме дода кашњење у објављивању прописа, а у неким случајевима и пропуштање њиховог објављивања, поставља се питање шта је са "занемаривањем права", односно правилом "ignorantia iuris nocet" а што се  нарочито односи на прописе из области финансијског и пореског система.

    С обзиром на то да уставноправни систем Републике Српске не познаје хијерархијско рангирање законских норми, у разматрању и одлучивању о бројним предметима Суд није одлучивао о евентуалној међусобној несагласности закона, јер то није у његовој надлежности. Такође, Суд није надлежан да оцјењује примјену закона и других прописа, цјелисходност нормативних рјешења, нити да одлучује о захтјевима за измјене закона, па је, с обзиром на природу покренутих питања, оцијенио да нема услова за заснивање надлежности овог Суда.

     

     

    4. Повратно дејство закона, међусобни односи прописа и општи акти

     

    Уставни суд запажа да повратно дејство прописа посебно погађа принцип правне сигурности, јер отежава, а често и онемогућава, отклањање правних посљедица које производе. Уставни суд може утврдити да закон није у сагласности са Уставом, као и да закон који је престао да важи није у вријеме свог важења био у сагласности са Уставом. Одлуке Уставног суда у оба ова случаја имају исто правно дејство, које је прецизно прописано Законом о Уставном суду, како у односу на прописе и друге опште акте донесене за извршење и спровођење закона који су на основу одлуке Уставног суда престали да важе, тако и у односу на појединачне − коначне или правоснажне акте донесене на основу тих закона. Дакле, Уставом и Законом о Уставном суду сва ова питања су уређена, тако да у овом домену не постоје уставне и законске "правне празнине".

     

    Уставни суд је у више предмета, након пажљивог разматрања, закључио да оспорени акти по својој садржини и правној природи нису ''општи акти за чију оцјену уставности и законитости је надлежан Уставни суд''. Наиме, радило се о појединачним правним актима, декларацији, закључку или другом акту који не садржи елементе општег правног акта. У таквим случајевима Уставни суд није могао прихватити надлежност, па је одлучивао сходно одредбама члана 115. Устава Републике Српске.

     

              Уставни суд је, како је то прописано Законом о Уставном суду, у претходном поступку од доносилаца правних аката чија се уставност и законитост оспоравала редовно тражио одговор на наводе из приједлога, односно иницијатива, што је, по правилу, нужна претпоставка за настављање поступка и доношење одлука. Поред тога,  Уставни суд сматра да уредно достављање одговора доприноси и афирмацији начела владавине права и, у том оквиру, начела контрадикторности уставносудског поступка, односно квалитетнијем разматрању и одлучивању о уставносудским предметима.

     

    5. Проблем синхронизације прописа иправнотехничке обраде

     

    Уставни суд запажа и констатује да је законодавац у појединим законима прописивао супрематију неког закона над другим законским прописима, на шта је овај Суд реаговао укидањем таквих одредаба.

    Такође, Уставни суд Републике Српске констатује да  је законодавац изашао из својих овлашћења прописујући да стручни сарадници у цијелости обављају судијске послове или да земљишнокњижни референти могу доносити одлуке из домена судовања. Вјероватно су оваква рјешења резулатат утицаја вањских чинилаца, као и наметања  њихових  рјешења у овим областима. При томе се занемарују основни уставноправни аспекти који су у домаћем праву друкчије регулисани, па таква нормирања представљају повреду Устава Републике Српске.

    Уочена је појава и да се новим законима стављају ван снаге само пречишћени текстови истог закона, а да се истовремено ставе ван снаге и основни текст тог закона, нпр. Закон о уређењу простора и грађењу («Службени гласник Републике Српске» број 55/10, члан 127. став 1).

    Иако рјеђе него у ранијем периоду, постоје појаве да се један закон мијења законом из сасвим друге области, а не, како је то у правној техници уобичајено, измјенама или допунама истог закона. Уставни суд је, такође, уочио појаву да се иста материја у различитим законима различито нормира, нарочито у домену казнених одредаба.

    И даље у прописима има некоректности терминолошке и правнотехничке природе, што умањује њихов квалитет и чини их недовољно разумљивим и теже примјенљивим. Чак се понекад срећу институти и појмови непознати у правној пракси и теорији.

    Надаље, у појединим прописима  уводе се нови називи за неке правне институте који нису уобичајени ни у стручној пракси  нити су прихватљиви за грађане, са једне стране, док, са друге стране, претпостављају да се у многим другим законима ускладе називи тих правних института и појмова.

    Дакле, Суд и овом приликом истиче да је у изградњи законодавства неопходно избјегавати непотребна експериментисања, термине и синтагме који нису својствени домаћем правном систему. Неопходно је и знатно више уважавати општеприхваћена рјешења која су владајућа у упоредном праву, јер перцепција провјерених правних норми може само олакшати правни живот и привредни промет, како унутар Републике Српске и земље тако и у међународним економским и другим односима. Исто тако, не треба запостављати ни рјешења из ранијих правних система која су позитивно оцијењена у теорији и несумњиво издржала провјеру у пракси.

     

     6. Извршавање одлука Уставног суда

     

    Због појава неизвршавања одлука Уставног суда ова је материја добила своју кривичноправну заштиту Кривичним законом Републике Српске ("Службени гласник Републике Српске" број 49/03), којом ће се санкционисати службено и одговорно лице које одбија да изврши одлуку Уставног суда Републике Српске.

    Извршавање одлука Уставног суда остварује се у процесу примјењивања закона, других прописа и општих аката. У случају потребе, на основу члана 119. Устава, Влада обезбјеђује извршење одлука Уставног суда. Само извршењем одлука Уставног суда долази до уклањања из правног система неуставних и незаконитих аката. Без тога би одлуке Уставног суда значиле само регистровање или констатовање неуставности или незаконитости.

    У досадашњој пракси није било изразитих примјера неизвршавања одлука Уставног суда Републике Српске, али је примијећено да имплементација ових одлука није увијек благовремена нити потпуна, у складу са смислом, структуром и суштином одговарајуће одлуке Уставног суда Републике Српске.

    Мишљења смо да питање извршења одлука Уставног суда Републике Српске мора бити предмет континуиране активности Владе Републике Српске као и Уставног суда Републике Српске.

     

    7. Вијеће за заштиту виталног националног интереса

     

    Уставни суд (Вијеће за заштиту виталних националних интереса) је до сада рјешавао одређен број захтјева за заштиту виталног интереса конститутивних народа сматрајући их приоритетним и настојећи да одржи, иначе, веома кратке уставне рокове. Суд, на основу анализе властите праксе остваривања својих уставних надлежности, констатује да у поступку одлучивања о виталном националним интересу у законодавном органу – Народној скупштини, однoсно Вијећу Народа Републике Српске – још нису успостављени адекватни критеријуми и стандарди који треба да изражавају прави смисао овог уставног института. При томе се, прије свега, има у виду да се прописана процедура одлучивања о томе недовољно поштује, те да се често овакви захтјеви постављају и за питања која немају такав значај. Захтјеви клубова су, у процедуралном смислу, редовно прихватљиви, али често непотребни и нецјелисходни. То објективно отежава рад Суда, односно Вијећа за заштиту виталног интереса конститутивних народа, који доноси одлуке у предвиђеним роковима. Уставни суд, након разматрања досад примљених предмета, сматра да наведена појава, која је и даље присутна, може значити и одређено успоравање рада законодавног органа, што за даљу посљедицу има изостанак законског и другог нормативног уређивања значајних питања, односно друштвених односа, а што узрокује и успоравање, па и изостанак рјешавања присутних друштвених противрјечности.

                    Иначе, готово цијели сегмент правила у вези са овим уставним институтом  је веома специфичан а у доброј мјери противрјечан и неконзистентан. Наиме, Амандманом LXXVII на Устав Републике Српске појам виталног националног интереса дефинисан је тако као што су у алинејама 1–8 појединачно набројане области виталног националног интереса да би се у алинеји 9. утврдило да су од виталног националног интереса и „друга питања која би се третирала као питања виталног националног интереса уколико тако сматра 2/3 једног од клубова конситутивног народа у Вијећу народа“. Дакле, оваквом формулацијом установљено је право једном од конситутивних народа да свако питање из законодавне надлежности подведе под појам националног интереса.

              Видљиво је, дакле, а то је пракса и показала, да се овдје не ради о систему заштите виталног националног интереса, односно заштите од повреде тог интереса, него практично о давању  генералног овлашћења клубовима конститутивних народа да у свакој прилици и сваким поводом доведу у питање доношење прописа, чак и оних који објективно немају никакве везе са повредом одговарајућег виталног националног интереса.

    Надаље, употребљавани термини у овој материји су прилично нејасни и неодређени, а постоји велика разлика и у практичним аспектима јер се у одредбама појављују различити појмови као што су витални интерес, национални интерес и витални национални интерес, као и појам заштите виталних националних интереса.

    Наведени уставноправни проблем ствара бројне тешкоће у пракси Уставног суда, односно његовог Вијећа, а посебно је изражен при доношењу одлука Вијећа за заштиту виталних националних интереса. Овдје имамо нелогичне и противрјечне односе у релацији одлука о прихватљивости захтјева, као претходних одлука, и одлука о меритуму па се исте, имајући у виду основне принципе утврђене у Уставу Републике Српске, а посебно све конвенције и декларације о заштити људских права и слобода, морају примјењивати у складу са основним демократским искуствима и регулама Европске заједнице. У том контексту сматрамо да је и поред изражених проблема, пракса овога Суда била исправна и опортуна.

    У склопу ових питања је и додатни проблем који у суштини инаугурише стварну (не)равноправност народа. Наиме, Одлука Уставног суда Босне и Херецеговине о конститутивности народа, а на основу које су амандмански измијењени устави ентитета, у пракси се изражавала као очигледно недемократска и противуставна. Оваквим проблематичним и ексклузивним правом које је дато само конститутивним народима  крше се основна људска права и слободе. Уставни суд запажа да статус конститутивног народа потискује статус мањине. У пракси остваривања конститутивности, с обзиром на неједнаку бројчану снагу трију конститутивних народа, поставило се као отворено питање да ли конститутивност једног народа искључује његов статус мањине према актуелним међународноправним споразумима. Посљедица позитивног одговора била би да се припадници те групе не могу позивати на статус мањине, који би им, заправо, припадао да немају привилегију конститутивности.

    Надаље, све се више намеће потреба даље доградње уставних рјешења  Устава Републике Српске о заштити виталних националних интереса, првенствено са становишта децидираног одређења о томе шта све спада у витални национални интерес и у којој фази парламентарног одлучивања, те успостављање примјерених рокова за рад уставних судова у поступку заштите виталних интереса.

    Неопходно је отклонити уопштеност, недефинисаност, неодређеност и широку уставну формулацију виталних националних интереса и процедура у вези њихове заштите.

     

    8. Измјена Устава Републике Српске

     

    Уставни Суд поновно истиче да се Устав Републике Српске може мијењати само у Уставом утврђеном поступку (чл. 132–138), тј. са претходно утврђеним циљевима, садржајем и обимом уставних промјена, уз очување и задржавање садашњег уставноправног статуса, територијалног интегритета и равноправности ентитета у оквиру Босне и Херцеговине. При томе, неопходно је очувати идентитет и континуитет Републике Српске утемељен Уставом Босне и Херцеговине и Уставом Републике Српске, као и Општим оквирним споразумом за мир у Босни и Херцеговини.

    Суд, такође, сматра да мијењање Устава Републике Српске одлукама Парламента о преносу надлежности, Високог представника или уставних судова има негативне посљедице, не само за уставни статус и овлашћења ентитета него и за цјелину успостављених односа у Босни и Херцеговини.

    Без обзира на општепознате околности, јасно је да овакве измјене Устава нису  демократске и представљају напад на уставноправни поредак и овлашћења које су Уставом Босне и Херцеговине утврђене као надлежности ентитета.

    Због тога би било опортуно да Народна скупштина Републике Српске овакве појаве доведе у односе који су уставима јасно и недвосмислено одређени.

    Уставни суд је наведено становиште заузео након свестраног и критичког разматрања појава од интереса за остваривање уставности и законитости у Републике Српске, а у свјетлу одговарајућих начела Устава Републике Српске (чл. 132–138), односно члана III/5.а) Устава Босне и Херцеговине. Наведени став Уставног суда Републике Српске је заузет, нарочито, након разматрања питања надлежности као резултата договора ентитета, и, у том контексту, питања ко су странке споразума на који упућују одредбе чл. 132–138. Устава Републике Српске, односно одредбе члана III/5.а) Устава Босне и Херцеговине, затим, да ли Босна и Херцеговина треба да буде странка у поступку склапања споразума; може ли ентитет да регулише начин на који ће дати своју сагласност на споразум и који су ефекти тог споразума; шта може бити пренесено – да ли сама уставна надлежност или право да се црпи уставна надлежност као и да ли се нормативно поље које Уставни суд Босне и Херцеговине може користити за контролу уставности одређеног правног акта може проширити садржајем споразума о преносу надлежности. Наведена и друга питања у овом домену захтијевају одговор, што је и разумљиво због чињенице да су уставни текст (члан III/5.а), као и Устав Босне и Херцеговине, односно наведене одредбе Устава Републике Српске релативно новијег датума. Разјашњавање основе права које произлази из члана III/5. Устава Босне и Херцеговине остаје кључна ствар, јер ће управо она неизбјежно допринијети стабилности и одрживости многих реформи и институција које се ослањају, или су утемељене на основу ових одредаба Устава Босне и Херцеговине. Дотле, Уставни суд сматра оптималним рјешењем, тј. одговором на сва наведена питања актуелне одредбе чл. 132. до 138. Устава Републике Српске и њихово досљедно поштовање и примјену у пракси.

     

    9. Испитивање одлука Уставног суда Републике Српске у

        Уставном суду Босне и Херцеговине

    Уставом Босне и Херцеговине (члан VI тачка 3 (б)) утврђено је, поред осталог,  да Уставни суд Босне и Херцеговине «има апелациону надлежност за питања из Устава која се појаве на основу пресуде било којег суда у Босни и Херцеговини». Према правилима Уставног суда Босне и Херцеговине («Службени гласник Босне и Херцеговине» број 60/05) и уставносудској пракси, Уставни суд Босне и Херцеговине, у том смислу, расправља и одлучује и о апелацијама на одлуке Уставног суда Републике Српске. Став је Уставног суда Републике Српске да је ова надлежност неприхватљива, јер су према члану 119. Уставу Републике Српске одлуке овог суда општеобавезне и извршне на територији Републике Српске.

     

     

    IV. ЗАКЉУЧНЕ ОЦЈЕНЕ УСТАВНОГ СУДА О НЕКИМ

         АСПЕКТИМА ОСТВАРИВАЊА УСТАВНЕ ФУНКЦИЈЕ СУДА

     

    Уставни суд је наставио да, у складу са својим уставним надлежностима,  оквирно прати остваривање уставноправног система Републике Српске. Овај суд је позитивно оцијенио конструктивну улогу судија Уставног суда у процесу анализе и доградње Устава Републике Српске и њихов конкретан допринос у процесу уставних реформи. Уставни суд Републике Српске је у том процесу оцијенио уставну ситуацију и утврдио одређене ставове у овој области.

    Реформа укупног правног система и, у том оквиру, независног уставног судства као специфичног дијела уставноправног система Републике Српске, треба да осигурају остварење, односно достизање нивоа европских стандарда принципа владавине права и правне државе, што укључује све демократске атрибуте правде, правичности и остваривања и заштите људских права и основних слобода и просперитет. Чини се да промјене Устава морају првенствено бити у функцији рјешавања постојећих друштвених протврјечности, тј. да Устав постане важан чинилац демократске интеграције друштвене заједнице и њеног даљег напретка. Стога, Устав мора остати квалитативан, чврст и трајан нормативни акт. Уставни суд Републике Српске сматра да би, уз то, Устав требао бити отворен за ефективан интегративан примат европског права.

     Судије Уставног суда Републике Српске су активно и непосредно учествовале у дебатама о предстојећим промјенама Устава Републике Српске, које је организовала Народна скупштина Републике Српске у 2008. и 2009. години. Уставни суд Републике Српске је на тај начин учинио конкретан напор давању непосредног доприноса успјеху јавне расправе о Нацрту амандмана CXXII-CL на Устав Републике Српске, што је у функцији успјешног наставка процеса доградње Устава и уставног уређења  Републике Српске.

    Уставни суд Републике Српске извршавајући непосредно своју уставну функцију праћења појава од интереса за остваривање уставности и законитости, односно остваривања и заштите уставноправног система и поретка Републике Српске и путем одлука Уставног суда – даје конкретан допринос остваривању суштинских циљева и норми Устава Републике Српске.

     

                 Изнесена мишљења о остваривању уставности и законитости, утврђене критичке оцјене као и приједлози који су дати  у овом  обавјештењу, битан су саставни дио уставних обавеза овог Суда, као и његових настојања да допринесе даљој афирмацији демократских односа и владавини права у Републици Српској. 

     

     

    Бања Лука, март 2011. године                                                

                                                                                            

     

     

     

       
      Претраживање


      Објашњење: унијети једну или више ријечи, на тренутно изабраном језику и у одговарајућем писму (ћирилица или латиница)
      © 2009-2020. Уставни суд Републике Српске. Сва права задржана. | Политика приватности | Услови коришћења